22/07/2021
Како је објашњено, код лица која су вјероватно била жива, упоређивани су име, презиме, име оца и датум рођења, док је код оних који су страдали прије дешавања 11. јула 1995. године коришћена документација РЦИРЗ, монографије о страдањима Бошњака, јавно доступна документација Меморијалног центра, те документација тзв. Армије БиХ о страдалим војницима, документација Федералне комисије за нестале особе ФБиХ, подаци Међународног комитета Црвеног крста, као и база података Међународне комисије за нестале особе (ICMP).
Међу лицима чија су имена уклесана на спомен-обиљежју, а која се по окончању рата воде у евиденцији издатих личних докумената грађана БиХ (ИДЕЕА), налазе се, између осталих, Механ Алић, рођен 20. јула 1965. године, Мујо Бегић, рођен 13. јануара 1978. године, Суљо Чомић, рођен 20. фебруара 1978. године, Хајдин Хасановић, рођен 1. августа 1978. године, Омер Муратовић, рођен 19. новембра 1944. године и још 31 лице.
Оно што је интересантно је да постоји 15 особа код којих се разлике односе углавном на једно слово имена или презимена. Тако постоји примјер да је на спомен-обиљежју уписан Мевлудин Арифовић, рођен 25. октобра 1965. године, док је у регистру грађана из 2020. године с истим датумом и истим именом оца уписан Мевзудин Арифовић. Исти случај је и са Сенахидом Мустафићем, рођеним 3. августа 1972. године, а који је у регистру грађана из 2020. године уписан као Сенад Мустафић.
Тако је наведен Латиф Бегзадић, рођен 5. априла 1938. године, а који је укопан 11. јула 2006. године. Према подацима РЦИРЗ, и из списка ексхумираних/идентификованих лица са подручја општине Братунац, који је радила Федерална комисија за нестале особе, али и евиденцији ICMP-а, утврђено је да је нестанак овог лица пријављен 31. маја 1992. године.
Слична ситуација је и са Хуријом Омеровић, која је укопана 2006. године, а према подацима из истих извора, њен нестанак пријављен 1. јуна 1992. године. Исте 1992. године пријављен је и нестанак Омера Ахметовића, Рамиза Карића, Сафета Љесковице, Шевкета Салиховића, али и Суље Суљагића, оца директора Меморијалног центра Емира Суљагића.
Како је наведено у извјештају, након пробоја на хиљаде тијела погинулих припадника 28. дивизије тзв. Армије БиХ лежало је на површини бојишта дужине око 80 километара, којим се колона кретала. Како би се спријечило ширење заразних болести, по стандардној процедури, Војска Републике Српске извршила је асанацију терена, а наредба коју је издао генерал Ратко Младић донијета је одмах након што је велика већина припадника 28. дивизије успјела да пређе на територију под контролом тзв. Армије БиХ.
Извор: Глас Српске