Историја је доказала већ небројано пута да је српском народу стављена мета на леђа и куд год да пође и шта год да уради, увијек је на мети бескрупулозним џелатима који на све начине покушавају да му одузму идентитет.

Српски дух је несаломив

Покушали су да нас истријебе. Да нас збришу са лица земље. Затварали су нас у тамнице, затворе на доживотне робије. А данас… Данас нам намећу законе пред којима морамо сагињати главе и љубити њихове ланце.

Срби као нација вежу се за неке датуме који су нам као једном старом народу, створили не само наше митове, већ и одредили судбину.

Нема датума у историји Срба који собом носи толико митологије, драме, животних поука као што је 28.06. На Видовдан су нам се у прошлости догодиле ствари које су обиљежиле судбину цијелог народа. Од Косовског боја 1389., атентат на Франца Фердинанда 1914., Видовданског Устав Краљевине СХС 1921. до изручење Слободана Милошевића Хагу 2001. године само су неки од догађаја који се вежу за овај датум.

А и у 23. 07. датуму може се наћи заиста запањујућа симболика и слободно рећи она изрека да се историја понавља. 23.07. одлазећи високи представник у БиХ Валентин Инцко наметнуо допуне у Кривичном закону БиХ којима се забрањује и кажњава „негирање геноцида и величање ратних злочинаца“.

Управо на овај датум, прије више од 100 година, његови сународници, упутили су ултиматум Србији послије Сарајевског атетната. Аустро-угарски ултиматум Србији или Јулски ултиматум био је ултиматум упућен влади Србије 23. јула 1914. године.

Аустроугарска влада није оптужила Србију да је директно крива за Сарајевски атентат, већ да је српска влада „толерисала макинације којекаквих друштава и удруга уперених против Монархије, недоличан језик штампе, величање починитеља неподопштина, суђеловање часника и дужносника у субверзивној агитацији“.

У Србији се говорило да се његови захтјеви не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат. Од десет захтјева што их је Аустро-Угарска поставила за сузбијање тих активности, Србија је прихватила све осим једнога, који би изискивао долазак аустроугарских истражних судија и полицајаца у Србију да воде истрагу на њеној територији.

Када је Србија одбила ултиматум, Аустро-Угарска јој је објавила рат.

Аустро-Угарска се распала послије рата у двије не толико глобално моћне државе, али жеља да и даље њихови представници намећу своје законе другима остала је једнако велика.

Њихови представници данас Србима намећу законе који се косе са њиховом слободом и идентитетом. Намећу нам правила по којима ћемo живјети унутар наше земље.

Уколико не будемо послушни, ризикујемо да завршимо у једној од њихових машина чији је главни циљ мљевење српског духа. Таква једна машина је Хашки трибунал у ком се годинама Срби маргинализују и етикетирају као крволочне звијери,а  не људи који су се борили да заштите своју земљу и свој народ.

Када Србин повуче обарач то је злочин, а када то било ко други уради, то је одбрана.

Чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“.

„У Сребреници није било геноцида“, биће забрањена реченица, или реченица са кривичном одговорношћу за грађане БиХ.

Свако негирање пресуде суда у Хагу да је у Сребреници почињен геноцид биће кажњено.

„У Сребреници се догодио злочин, не геноцид“, значило би да се грубо умањује или покушава оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда за бившу Југославију. За ово лице слиједи казна од пест мјесеци до пет година.

„Ако носите мајице или неке друге ођевне предмете на којима су истакнуте особе које су пресуђене за злочине у рату у БиХ“, сматраће се да реметите јавни ред и мир и да је то увредљиво, бићете кажњени.

Штампање плаката, билборда или дијељење летака у којима се налазе лица пресуђена за ратне злочине у БиХ или се на њима негира геноцид у Сребреници, запрећена је казна од најмање једне године затвора.

„Улица генерала Ратка Младића“, такве изјаве или таква ђела да се по некоме ко је правоснажном пресудом осуђен за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, именује јавни објекат као што је улица, трг, парк, мост, институција и слично, региструје назив по или према лицу осуђеном за геноцид и слично, казниће се затвором од најмање три године.

Запослени у институцијама који прекрше овај закон казниће се казном затвора од најмање три године.

С обзиром на то да за злочине у Сребреници постоје једино пресуде у којима се они квалификују као геноцид, питање је како ће се према свему односити правници, али и научна заједница приликом даљег истраживања дешавања у овој регији.

И за историчаре Инцкова одлука је непромишљена и без правног утемељења која ће створити бројне проблеме у БиХ и какав – такав процес нормализације односа међу народима вратити уназад.

„Сада када бих ја рецимо се морао повиновати таквој одлуци, не бих смио да пишем ревизију на одлуку Хашког трибунала, што је један нонсенс, логични, али и правни нонсенс. Ко мени може да забрани да браним свог клијента, а то је управо Инцко покушао својим сулудим измјенама закона. То је враћање уназад“,  нагласио је главни бранилац Ратка Младића Бранко Лукић.

Овај вербални атентат на национални идентитет и Републику Српску српски народ никада опростити неће. Жеља да се пониште чињенице, да се забрани истина, да се један народ потчини туђим лажним тврдњама је директни напад на наше постојање.

„Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде“. Патријарх Павле

Аутор: Марија Милановић