Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да је егзодус сарајевских Срба, иако једна од највећих и најпотреснијих трагедија која је задесила страдалнички српски народ на крају 20. вијека, био и егзодус до слободе јер су људи напуштали своја имања и вјековна огњишта да би слободно живјели у својој Републици Српској.

– Српско, данас Источно Сарајево, по свему је јединствен град. То је једини град који је брањен и одбрањен у Одбрамбено-отаџбинском рату и у којем су српски борци одбили 35 непријатељских офанзива, да би на крају, за преговарачким столом, нажалост, већинским дијелом био предат у руке оних од којих су се све вријеме бранили – рекао је Додик за Срну.

Предсједник Српске је нагласио да Дејтонски мировни споразум јесте значио прекид крвавог рата у БиХ, али је њиме начињена велика неправда сарајевским Србима који су на почетку рата, 1992. године напустили своје домове и уточиште нашли у Српском Сарајеву, да би потом, након Дејтона, 1996. године поново напустили тек скућено и опет кренули у непознато.

Поводом обиљежавања 28 година од егзодуса сарајевских Срба, Додик је у изјави за Срну подсјетио да су у фебруару 1996. године Срби из сарајевских насеља Вогошћа, Илијаш, Грбавица, Илиџа, Рајловац, Хаџићи… по други пут били у избјегличкој колони, али овај пут носећи са собом и своје мртве.

– Годинама слушамо разне приче које долазе из федералног Сарајева, па и то да је, како кажу, „егзодус сарајевских Срба мит који и даље живи“. То није мит, то није фикција, бајка, ни легенда како они настоје да представе и, по њиховој већ устаљеној матрици, да кривотворе историју и фалсификују чињенице. Егзодус сарајевских Срба је истина, реалност, голгота чији смо били свједоци. Те потресне сцене су обишле свијет. Не можете их избрисати никада.

Егзодус није „мирна реинтеграција сарајевских насеља“, како они кажу, већ највећа сеоба Срба на крају 20. вијека или, боље речено, мало љепши назив за коначно протјеривање сарајевских Срба из родног града. Тражило се да сарајевски Срби остану да живе под влашћу својих дојучерашњих непријатеља. Наравно да је таква могућност одбијена, јер им нико није гарантовао безбједност нити опстанак на својим огњиштима која су бранили и одбранили – истакао је Додик.

Он је навео да је међународна заједница, као и обично, давала неубједљиве и млаке гаранције, понављајући само да Сарајево не може остати подијељен град, док су са друге стране остајали и нијеми и глуви и слијепи на отворене пријетње Алије Изетбеговића и његових најближих сарадника који су поручивали да могу остати само они Срби који нису носили пушку.

– Другим ријечима, свако ко је носио пушку биће ухапшен. Тако су се и понашали – бахато и осионо улазећи у једно по једно српско насеље глумећи велике ослободиоце, уништавајућу српске тробојке, а истичући заставе за љиљанима под којима су убијали, клали, силовали. Био је то јасан знак да ту нема опстанка. Србима није преостало ништа друго него да пакују најосновније, напуштају домове и оно што је најболније да ископају посмртне остатке својих најмилијих да бар заједно с њима напусте огњишта – навео је Додик.

Он је нагласио да су зато сарајевски Срби и Источно Сарајево јединствени, јер су прошли што је мало ко прошао у протеклом грађанском рату у БиХ.

– Они су симбол страдања, али и уздизања. Неки од њих су се раселили по свијету, широм планете, али многи су остали и кренули од нуле правећи свој град Источно Сарајево у чије темеље су узидани животи више од 4.000 бораца и дијелови тијела 3.500 рањених. Захваљујући њима Источно Сарајево данас живи, гради се и развија у модеран град, пружајући уточиште и сигурну луку многим сарајевским Србима. И коначно ту су своји на своме и међу својима у слободној Републици Српској –  нагласио је предсједник Републике.