У Закону о Тужилаштву БиХ каже се да је Тужилаштво БиХ основано „да би се обезбиједило ефикасно остваривање надлежности државе БиХ и поштовање људских права и законитости на њеној територији“ (чл. 1. ст. 1. Закона о Тужилаштву БиХ) и да „Тужилаштво дјелује самостално као посебан орган БиХ“ (чл. 2. Закона о Тужилаштву БиХ), написао је у колумни за banjaluka.net правник Огњен Тадић.

Колумну преносимо у цијелости:

Дакле, нити мени путем овог текста, нити било којем грађанину ове земље (без обзира да ли има неку званичну јавну функцију), нити било којем странацу (без обзира да ли је амбасадор неке земље акредитован у БиХ или лице које се представља као високи представник), Тужилаштво БиХ не може омогућити да нарушавамо његову самосталност или да утичемо на његов рад тако да угрожавамо или ометамо његову законску обавезу да обезбиједи ефикасно остваривање надлежности државе БиХ и поштовање људских права и законитости на њеној територији.

Међутим, као грађанину ове земље гарантовано ми је постојање права јавности рада Тужилаштва БиХ које се тиче „појава и проблема од општег значаја“ у раду Тужилаштва БиХ (чл. 11. ст. 1. Закона о Тужилаштву БиХ), па у том смислу, бавећи се“појавама и проблемима од општег значаја“ у вези с радом Тужилаштва БиХ у процесу који се пред Судом БиХ води против предсједника Републике Српске Милорада Додика и директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића ради наводног извршења кривичног дјела „неизвршавање одлука високог представника“ (чије постојање је спорно), овим текстом остварујем моје лично грађанско право.

Процес контаминиран политиком

Не постоји човјек у БиХ који неће потврдити да је тај процес заправо политички процес. Та чињеница није спорна ни за највише домаће политичке представнике, јер поред свакодневних критика које у том смислу долазе из Бањалуке, из дана у дан слушамо и изјаве лидера из политичког Сарајева којима потврђују да не само да је у питању политички процес, него и то да су и они лично имали утицај да до њега дође и да се на оптуженичкој клупи нађу предсједник Додик и директор Лукић.

За странце никада и није било дилеме да је у питању политички процес, јер и из самог назива спорног кривичног дјела „неизвршавање одлука високог представника“ јасно је да се ради о сукобу политичких воља. Сигуран сам и то да у Тужилаштву БиХ добро знају, посебно главни тужилац БиХ, ко је и како до сада утицао да би била покренута истрага, те подигнута и потврђена оптужница. Сигуран сам, јер то су добро информисани људи, да знају и ко све је вршио утицај да овај, по општем мишљењу политички процес, опстане и да се силом води ка осуђујућим пресудама против предсједника Додика и директора Лукића.

Страхови политичког Сарајева

Од исхода овог политичког поцеса, који се води пред Судом БиХ, највише стријепе у политичком Сарајеву. Свјесни су да процес нема одрживо правно упориште и да су у озбиљном проблему без обзира на то да ли би пресуда била ослобађајућа или осуђујућа. Због тога ћу овдје казати нешто што се нико из политичког Сарајева још увијек не усуђује да саопшти, иако и међу њима свако паметан размишља тачно овако како ћу сада навести.

Прво, Устав БиХ каже да је БиХ демократска држава која функционише у складу са законом на основу слободних демократских избора (чл. I/2 Устава БиХ). На овој одредби се клима и за сада још увијек опстаје ово мало суверенитета БиХ што га је преостало након свих досадашњих страних интервенција. Осуђујућом пресудом у потпуности би била поражена ова одредба и БиХ би се претурила на леђа као де фацто бивша држава.

Друго, у случају ослобађајуће пресуде, а коју би Суд БиХ неминовно морао донијети уколико буде поштовао право, стрепе да би предсједника Додика то довело до тога да буде перципиран као политички побједник коме би након тога ауторитет, утицај и политичка снага нарасли до овдје до сада невиђених димензија (овај страх су посебно појачали недавни резултати избора за предсједника, Сенат и Представнички дом Сједињених Америчких Држава).

Занемарују да је он у БиХ већ дуго перципиран као неприкосновени политички ауторитет и представник Републике Српске, а што би осуђујућом пресудом заправо било још више појачано у јавности БиХ, посебно Републике Српске (о томе најбоље говоре резултати посљедних локалних избора).

Треће, иако је све вријеме прижељкивао осуђујућу пресуду и због ње произвео са становишта Дејтонског мировног споразума спорно кривично дјело (неизвршавање одлука високог представника), Кристијан Шмит је сваким даном у све већој стрепњи. Свјестан је да је напоравио огромну грешку. Наиме, до сада су домаћи редовни судови, Уставни суд БиХ, уставни судови ентитета, па чак и Европски суд за људска права, одлуке високих представника за БиХ третирали као нешто што је изван система и од чега нема судске заштите.

Након што је функцију високог представника уврстио у Кривични закон БиХ, Кристијан Шмит је домаћем правосуђу, правно релевантним процесним оцјенама, жалбама, тужбама за одштету, па и будућим одлукама Европског суда за људска права, на извол’те дао функцију високог представника за БиХ, и то као дио домаћег права! Замислите само штету коју би Шмит лично морао рефундирати дијелу међународне заједнице оличеној у ОХР-у због одштетних захтјева насталих због његових незаконитих одлука?! Имајући то у виду, лично му је мање проблематична ослобађајућа пресуда Суда БиХ од осуђујуће, а најпожељније му је да се поцес заврши без било какве пресуде.

Тужилаштво БиХ на потезу

Тужилаштво БиХ сигурно је свјесно свега наведеног, тј. наведених појава и проблема од општег значаја у предметном процесу. Свјесно је и стања самог садржаја оптужнице и доказа који су у међувремену изведени. Нећу рећи на шта све то личи, они су прије свега правници, као и ја, па је сувишно да солим море (да не кажем рану).

Истовремено, и тужиоци су људи који живе у БиХ и дјеле судбину становника ове земље, па су сигурно свјесни и свих страхова које један такав политички процес може произвести (само глуп човјек може сматрати да је ова моја констатације пријетња, а не добронамјерна напомена једног од више милиона родитеља забринутог за мирну и стабилну будућност ових простора).

Тужилаштво БиХ, а посебно главни тужилац, због свега наведеног и много тога што не може стати у један обичан текст, нема друге, него да размотри одлуку о одустајању од оптужнице против предсједника Републике Српске Милорада Додика и директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића.

Оптужница је ионако под притиском више силе угледала свјетло дана, а због многобројних неспорних чињеница и свима видљивих јавних признања политичких актера и странаца у БиХ јасно се показало да се против оптужених пред Судом БиХ води процес под неприхватљивим политичким притиском, који је у потпуности загадио сам предмет, и због чега не постоје услови за правично и објективно суђење, нити за остваривање улоге Тужилаштва БиХ као самосталног заштитника људских права, законитости и надлежности БиХ. Заправо, у овом предмету, прва и једина права самостална одлука Тужилаштва БиХ била би одлука да одустаје од оптужнице.