Задужбина Стефана Уроша ИИИ Немањића сачувана је од разних уљеза и у потпуности очувана од зуба времена.

Дани окупације нацистичке Њемачке су били одбројани када је у љето 1944. године екипа Натионалне географије Србија први пут посетила Високе Дечане, у тек проглашеној Федеративној Народној Републици Југославији. Други светски рат као да се није у том тренутку дотицао манастирског живота, те су путници из САД-а присуствовали редовним молитвама и припремним часовима за будуће студенте универзитета. За ручак су имали супу и печену јагњетину. Били су изненађени да је црква, саграђена вијек и по пре него што је Колумбо допловио до обала Америке, остала у рату нетакнута, а нарочито им је пријала гостољубивост калуђера, који су се трудили да говоре језиком гостију.

Датум доласка екипе српског издања Натионал Географија, 66 година касније поклапао се са славом Светог краља Стефана Дечанског (24. новембра), чија је манастир задужбина.

Први утисак, осим у погледу обезбијеђења, готово да је био идентичан. Природа је величанствена, а храм и даље велелепан.

Када су наша кола прошла посљедње бетонске барикаде и приближила се пункту КФОР-а, ограђеном бодљикавом жицом, зора се тек забијелела над покривеним снегом врховима Проклетија. Управо се огласио позив на јутрење прије свечане литургије. Ритмични удраци дрвеног тучка о фино обрађену даску звану клепало били су једини звуци који су нарушавали тишину, чувану неприступачним литицама и изолованошћу манастира од остатка свијета.

Онда је уски сеоски пут нагло оживио. Из правца села, неколико стотина метара низбрдо, почела су да пристижу возила пуна свечара, поклоника светитеља. Њих је из српских енклава на Косову и разних дијелова централне Србије, неке и под пратњом полиције, у ове забачене крајеве довело дубоко поштовање према највећем страдалнику међу Немањићима кога је отац, краљ Милутин, под сумњом да намјерава да му преотме пријесто, ослијепео и послао у изгнанство у цариградски манастир Христа Пантократора, а син, цар Душан, иако и сам ктитор лавре, заточио у тврђаву Звечан и погубио 1331. године. По другој верзији историје и краљ Стефан је био окрутан противник. Његово чудесно исцијељење након Милутинове смрти доказ је да му ужарено жезло није уништило очни живац, већ се краљевић из страха од оца правио да је слијеп. Ова верзија није прихваћена у Српској православној цркви те нема утицај на вјернике.

За краљеве мошти многи вјерују да исцјељују и разлог су зашто се Дечани доживљавају као једна од највећих светиња. Стефанови остаци никад нису помјерани од дана када су на његов „захтјев“, изречен у сну игуману и црквењаку манастира, „чудесно нетрулежни“ извађени из гроба у цркви 1343. године. Чак се и једини покушај крађе током И свјетског рата, када су бугарски војници пробали да однесу мошти у име његовог поријекла са мајчине стране, завршио кваром аутомобила и повратком краља на постхумни пријесто. „Одатле он живо влада“, каже архимандрит Сава Јањић, познатији као „сајбер“ монах, „држећи братију на окупу пуних шест вијекова, што Дечане чини једним од малобројних манастира на Балкану са непрекинутом монашком традицијом.“

Дечани су током вијекова често били нападани и опсједани, а благо из ризнице много пута скривано или залагано за жито, и откупљивано након што прође опасност.