Жртвено јагње: Од антике, јагње је животиња која се најчешће приноси на жртву. У Књизи постања то је прва животиња коју Авељ приноси на жртву Богу и та жртва ће бити прихваћена, док ће Каинова (плодови земље коју је обрађивао) бити одбијена.

У Књизи изласка Јевреји добијају од Бога наређење да закољу “пречисто” јагње и његовом крвљу подшкропе довратнике, надвратник и праг куће, како би заштитили прворођено дијете, док у Египту бијесни куга.

Тако је настао обичај жртвовања јагњета за Пасху. У митологији Хермес Криофтор (који носи овна) добар пастир, водич душе, посредник између божанства и душа, подсјећа портал Опанак.

У Библији се лик доброг пастира појављује у Псалмима: ”Господ је пастир мој… На зеленој паши пасе ме….” Симбол Христа: Јагње се у хришћанској религији доживљава првенствено као симбол Христа, наручито у значењу жртве. Јован Крститељ назива Христа јаганцем божјим који узима гријехе свијета. Приказ Христа који носи јагње на раменима појављује се већ и катакомбама.

Јагњетина се често једе за свечани ускршњи ручак и та традиција несумњиво потиче од древних земљорадничких обреда, из времена кад се на почетку прољећа жртвовало јагњем симбол обнове, плодности и благостања.

Мистично јагње Јана Ван Ајке, које стоји на олтару  и чија крв се слива у пехар, подсјећа на жртвовање Исуса Христа да би искупио људе. Редовнице су некада осликавале мале медаљоне од нетопљеног воска који су се звали Агнус Деи (божје јагње) и који су представљали ускршње јагње како лежи на књизи Откривења са крстом и заставом васкрсења.

Зароњени у свету водицу, ти медаљони треба да обезбиједе божанску заштиту онима који их богобојажљиво користе. Јагње се у тој улози налази и на многим приказима клањања пастира и Богородице са дјететом.