Горанци као етничка група, специфична по много чему, име су добили по географском називу Гора на Шар-планини, гдје иначе живе у 19 села.

Општина постаје 1990. године, према одлуци Скупштине Србије. Говоре посебним дијалектом, такозваним горанским језиком, односно старословенским српским језиком, који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља.

Специфични су по језику којим говоре, обичајима које упражњавају, славе и Божић, Митровдан и Ђурђевдан, али као муслимани, који су примили исламску вјеру, што не крију, славе и Бајрам и Курбан-бајрам и одлазе у џамију на молитву, подсјећа портал Националист.

О њиховом словенском пореклу говоре и многи топоними у Гори, као што су планина Јелица, Попов рит, Душкина река. У турским архивама помињу се као Нахија Гора, као дио Призренског санџака, а сва имена, која су тада уписана у књиге, које су Турци иначе ревносно водили, српска су.

Цар Душан је, како је забиљежено, јео само јагњад која је пасла у Гори. А колико их је цијенио говори и запис из 14. вијека, у којем цар Душан налаже да се Горанцима не наплаћује порез по грлу стоке, него ће плаћати годишњи порез по домаћинству. „Ово наређујем зато што су они највећи љубитељи државе и највјернији дио мог народа, који је вриједан и радан, и вјерују у ово моје и оно Христово царство“, записано је у наредби цара Душана.

Тек у 17. вијеку Гору је захватио процес исламизације, који је завршен 1867. године, када умире и посљедња хришћанка коју и данас многи знају као баба Божану.

Гора има 19 села и око 20.000 становника. Девет горанских села 1913. године припада сусједној Албанији, што је Србија учинила под великим притиском тадашње међународне заједнице. Тако су се Гора и Горанци и тада и сада нашли у великом окружењу Албанаца из Албаније и оних из Македоније, и живе око српске границе према овим државама. Једини излаз им је преко Призрена у централну Србију.

Гора се простире на 500 квадратних километара, а од тога 310 је у Србији, 150 у Албанији и 40 квадратних километара у Македонији. Око 13.000 Горанаца живи у иностранству, око 11.000 у Београду, има их у Новом Саду, Панчеву, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Сомбору, Новом Пазару. Око 12.000, послије бјекства са Космета, расуло се по читавој Србији а многи су отишли и у иностранство. У Гори данас једва да има и 6.000 углавном старачких домаћинстава.

У току бомбардовања Србије погинуло је 23 Горанаца, а њих осам страдало је од бомби НАТО-а.

О Горанцима се мало зна, јер, када се говори о Космету, о избјеглицама, говори се само о Србима, ријетко се помињу и Роми и Горанци, који, без обзира на притиске, тешку ситуацију у којој су се нашли, сиромаштво и биједу, у Гори живе и опстају упркос свему.