Историчар Лазар Шкобо рекао је да Устав из 1992. године представља правну формулацију воље и одлучности српског народа да опстане на простору на коме живи миленијум и по и нагласио да је, упркос свим страдањима, српски народ пристао на уступак који је резултирао Дејтоном.

– Наш народ, који је држао много већу територију од оне која јесте формулисана мировним споразумом из Дејтона, пристао је на тај дејтонски споразум, али опет зарад мира. Видимо да нам опет сада поручују да ни то није довољно, да опет траже наше уступке – рекао је Шкобо.

Према његовим ријечима, Република Српска јесте минимум минимума на које је српски народ могао пристати с обзиром на сву своју историју и страдање и да је то посљедњи уступак који се могао направити на овом простору.

– Устав није ништа друго него израз управо те тежње да, упркос свим страдањима и жртвама, опстајемо и трајемо – додао је Шкобо.

Он је подсјетио да је српски народ у Првом свјетском рату изгубио 1,3 милиона живота, у Другом свјетском рату више од милион, а највећи број страдалих био је на простору западно од ријеке Дрине, у Јасеновцу и другим српским стратиштима.

Скупштина српског народа БиХ донијела је Устав 28. фебруара 1992. године, који је једногласно усвојен на темељима Декларације о оснивању и гарантовао је пуну равноправност и једнакост народа и грађана Републике.

Највиши правни акт Републике Српске, који је уз одређене амандмане и данас на снази, донесен је прије избијања трагичних сукоба, те једностраног бошњачког и хрватског проглашења независности БиХ након референдума одржаног 1. марта, на којем нису учествовали Срби.