Народне пјесме говоре о њему са дивљењем и дозом страха, подсјећа портал Сербум.рс.

У српској народној књижевности много је успјелих представа јунака који носе натприродне особине, а један од најуспјелијих свакако је Змај Огњени Вук.

Особинама које му је додијелило колективно памћење и народни пјевач, Вук се сврстава у корпус јунака са својствима змајевића карактарестичним за општесловенску усмену традицију.

Историјски подаци говоре да је Вук Гргуревић (у народу познат као Змај Огњени Вук, Змај Деспот Вук) син слијепог Гргура Бранковића, а унук деспота Ђурђа Бранковића. Као младић био је у добрим односима са Турцима, да би касније прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповједник српских чета у Срему и околини.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака, Аустријанаца, а нарочито против Турака, због чега је уживао велики углед код народа. Добио је на посјед територије: Купиново, Сланкамен, Беркасово, Бечкерек, Бијелу Стијену и друге.

Вук је славу стекао борбама под Шапцем и Смедеревом. Чувен је и његов смјели поход на Сарајево 1480. године. У сталној борби са Турцима, Вук Гргуревић је умро 1485. године.

Радош Љушић записује како је Вук Гргуревић „због своје велике храбрости и многих успешних похода против Турака остао упамћен у народној поезији као Змај Огњени Вук“. Иначе, Вук је био ожењен Варваром, кћерком хрватског великаша Сигисмунда Франкопана, која се послије Вукове смрти преудала за јајачког бана Фрању Бериславића.

Поетска биографија Вука Гргуровића испреплетана је са митским особинама о пореклу змајевитог јунака. У пјесмама долази и до анахронизама и појаве „забрањеног“ поријекла од митског бића. За Вука се често наводи да је директни потомак деспота Ђурђа Бранковића (у рукописној пјесмарици Теодора Добрашевића, Вук је син Ђурђа и Јерине), понекад је директни потомак самог змаја који обљубљује Вукову мајку, жена Змаја Огњеног Вука је најчешће љуба Барбара, а брат му је Андријаш.

У неким пјесмама Вук Гргуревић је опјеван као брат свог дједа Ђурђа и Лазара. Често је и подвођење Змаја Огњеног Вука и Вука Јајчанина под исту личност у српској народној поезији. У круг пјесама о Вуку Гргуревићу укључене су и пјесме о Вуку Јајчанину, које се за овог јунака могу везати преко извјесних историјских асоцијација: веза са Јајцем, поход на Сарајево, непријатељ са којим се сукобљава – Алија Ђерзелез – и само име Вук.

Специфичност овог круга пјесама чинило би то што се у њима један сегмент судбине историјског лика – везаност Вука Гргуревића за Босну и поход на Врхбосну из 1480. године – отеловљује као засебни јунак, Вук Јајчанин.

Осим историјских испреплетаности лозе Бранковића чији је изданак Змај Огњени Вук, важно је везивање змајоликих особина за поетски идентитет овог јунака. Појава змајоликог типа јунака честа је у словенској традицији. Овакав јунак на мистичан начин долази на свијет, чини велика јунаштва, а његова смрт везана је за магијске ритуале или за митолошка бића (најчешће виле).

У збирци пјесама која носи назив Косово, Новица Шаулић је записао пјесму о змају и његовој погибији након напаствовања књегиње Милице. Змај говори да је отац три јунака: Реље, Милоша и Вука. Такође, змај говори да се највише плаши свог трећег сина – Вука, који је наслиједио змајевите особине и неисцрпну снагу.

Сличну тематику има и пјесма „Змај Никодин и књегиња Милица“. На овај начин се потврђује мишљење да пјесма „Царица Милица и Змај од Јастрепца“ припада општесловенском предању о змајевићима (потомцима змајева). Овакви јунаци носе посебни скуп особина. Осим њиховог необичног поријекла, јавља се и кратко детињство, брзо сазревање и стицање физичке снаге. Змајевитог јунака прати онеобичено обиљежје које се примјећује још при рођењу. Тако у Ерлангенском рукопису јављају се пјесме у којима се рађа дијете са обиљежјима змаја и вука, а у Српском рјечнику (1852) уз одредницу „Змајогњени“ стоји и пјесма у којој Јерина говори о особинама дјетета:

„Није чедо каквана су: Вучја шапа и орлово крило, И змајево коло под пазуом, Из уста му модар пламен бије, Матери се не да задојити“

Посебно мјесто заузимају песме које обрађују тематику јуначке смрти. Овај круг песама најуже је везан за митолошке, архетипске представе у којима је јунак смртно рањен, а у помоћ му долазе митски помоћници.

Тако се у пјесми „Кад је Вук Огњени умро, шта је наредио на самрти“ јављају вила и змај који отиру ране Вуку. У кругу пјесама које обрађују љубавне мотиве и зачеће, змајевити јунак приказан је као похотљив љубавник. Чини се да змај као партнер заводи дјевојке које након тога остају вјерне свом љубавнику.

Слободан Зечевић говори да је „према раширеном вјеровању змај јако похотљив, вјеровало се да су његове везе са лијепим женама веома разгранате и многоброје. Змај женама долази ноћу кроз камин. Када уђе у кућу, претвара се у лијепог човјека. Такве би жене обично биле блиједе и испијене, а губиле би и полни афинитет према људима“, наводи аутор Костадин Стојадинов.

Други круг епских пјесама приказује Змаја Огњеног Вука као историјску личност чије је херојско понашање у првом плану. У овим пјесмама нема толико повезаности јунака са митским бићима, али је Вук свакако морално и физички хиперболисан.

У пјесми „Женидба Змај-Деспота Вука“ описан је јуначки мегдан са Ђерзелез-алијом. У овој пјесми је успјели лик вјерне љубе која помаже драгом у борби. Пјесма „Порча од Авале и Змајогњени Вук“ доноси потпуну хиперболизацију, гдје се Порча од Авале и Ђерзелез-алија прибојавају Змаја Огњеног Вука исто колико се плаше и самог Бога.

У пјесмама дугог стиха, тематски оквири су исти, али су стилски поступци знатно другачији. У бугарштицама има пјесама са више испреплетаности митског и историјског, као и чешћег „призивања“ необичних бића и помагача. Код Валтазара Богишића има више пјесама које су везане за Змаја Огњеног Вука као што су: „Барбара сестра краља босанскога, краљ угарски и деспот Вук“, „Кад се Вук Огњени женио“, „Кад се свадио Огњени Вук и бан Пав’о Стријемљанин“, „Када је Вук Огњени одмјенио од копја краља босанскога“ и „Кад је Вук Огњени умро, шта је све наредио на самрти“.