Рођен је у Шапцу 1. марта 1891. године у породици имућног јеврејског љекара Јосифа Винавера, који је у овај градић у Мачви дошао из Пољске и донио рендген апарат, па га учинио првим рендгенолошким центром на Балкану

Станислав Винавер је оставио велики траг у српској култури, прије свега као оснивач експресионизма и велики борац за укидање догми које су владале у доба соцреалистичког једноумља. Имао је богату новинарску каријеру, превео је неке од најпопуларнијих књига, био велики родољуб и омиљени члан београдских интелектуалних кругова.

За себе је говорио да је новинар који се бави књижевношћу. Студирао је математику, физику и музику на Сорбони. Зачетник је експресионизма у Србији, који се двадесетих година прошлог вијека развијао упоредо са осталим земљама у Европи.

Преводио је са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и њемачког, а захваљујући њему су “Алиса у земљи чуда” Луиса Kерола и “Доживљаји Тома Сојера” Марка Твена, по први пут могли да се читају и на српском језику. Ово су само нека од достигнућа чувеног Станислава Винавера, који је за собом оставио велики траг.

Рођен је у Шапцу 1. марта 1891. године у породици имућног јеврејског лекара Јосифа Винавера, који је у овај градић у Мачви дошао из Пољске и донио рендген апарат, па га учинио првим рендгенолошким центром на Балкану.

Станислав Винавер је основну школу завршио у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а онда су га родитељи послали на чувену Сорбону у Паризу где је учио математику, физику и музику.

Прве знаке свог великог родољубља, због кога ће га многи запамтити као српског родољуба који није имао “ни капи српске крви”, показао је када се 1912. године вратио из Француске да би учествовао у Балканским ратовима. У том периоду је издао три књиге, међу којима је и збирка симболистичке поезије “Мјећа”, посвећена рано преминулој сестри.

Један од 1300 каплара

У балканским ратовима и Првом свјетском рату Винавер је учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније заједно са мајком Ружом, док му је отац преминуо од маларије 1915. године, а на Kрфу се ангажовао као уредник “Српских новина” и радио као службеник Државног пресбироа.

Затим одлази у Русију, гдје скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт и ту га затиче бољшевичка револуција. Kао свједок тих дешавања објавиће своја сјећања у фељтонима, есејима, као и књизи “Руске поворке”. Из Москве је отишао на невјероватан начин тако што је са групицом Југословена препјешачио до Истанбула, одакле су се пребацили у Београд.

О његовом патриотизму говорио је и његов син Вук откривајући да је Станислав ручак увијек завршавао ускликом “Живјела велика Србија”.

Творац експресионизма и “луцидни” преводилац

Ратна трагедија изњедрила је велики бој младих писаца који су били антиратни расположени и хтели да поруше неке установљене принципе и догме – рађала се авангарда!

У таквој клими Станислав Винавер у листу “Прогрес” 1921. године објављује “Манифест експресионизма” у којем изјављује: “Сви смо ми експресионисти!” и на тај начин се оснива и тај покрет. Најоштрије се залагао за раскид с традиционалним умјетничким изразом и оспоравао дотадашње “патриотске и десетерачке каноне“ које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.

Исте године, заједно са Тодором Манојловићем, основао је чувену библиотеку “Албатрос“, у којој су се, поред “Дневника о Чарнојевићу“ Црњанског и Расткове “Бурлеске господина Перуна, бога грома“, појавиле и Винаверове књиге – “Громобран свемира“ и превод Поових “Прича тајанства и маште“.

Сматрали су га оснивачем модерне и “луцидним преводиоцем”, који је још 1911. године написао “Мјећу“ којом је започео превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут “Евдоксије“ субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде.

Најпознатија Винаверова дјела су: “Приче које су изгубиле равнотежу”, “Мисли”,”Варош злих волшебника”, “Громобран свемира”, “Чувари света”, “Икаров лет”, “Ратни другови”, “Европска ноћ”, “Језик наш насушни” и као круна његовог размишљања о српском језику – “Заноси и пркоси Лазе Kостића”.

Новинар који је извјештавао са скупа масона

Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Kоста Луковић. Kао новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Његови савременици су говорили да је умио у вијест да сажме оно што је најбитније. Био је вјешт у оцјенама и сигуран у процјенама. О свему је био обавјештенији од осталих и доносио је вијести до којих други нису могли доћи.

Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је на располагање, па је захваљујући томе, овај лист одисао неопходним свјетским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом.

Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извјештавао је са Свјетског конгреса масона. Ритуално засједање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт.

Други свјетски рат

По свједочењу његовог сина, Станислав Винавер је Други свјетски рат дочекао као пензионисани чиновник Централног прес-бироа, али га то није спријечило да пође у борбу како би бранио своју земљу и “погинуо као официр”, како је рекао једном кућном пријатељу који је покушао да га одговори од тог подухвата.

Ипак, није му се дало да погине на фронту, већ је заједно са хиљадама других официра, углавном Срба, одведен као заробљеник у њемачке логоре. О томе је свједочио у књизи “Године понижења и борбе”. Његову мајку Ружу, чувену професорку клавира, убио је Гестапо у страшној 1942. години.

Борац против соцреалистичког једноумља

Kада се вратио из логора Винавер је своје родољубље испољавао тамо гдје је и највише било потребно – у култури. Париски ђак филозофа Анрија Бергсона, али и чувене пијанисткиње Ванде Ландовски, музичар, математичар и физичар, Винавер је у доба соцреалистичког једноумља ширио видике наше културе.

Био је стални гост кафана у хотелима “Москва” и “Мажестик” у којима су се у то вријеме окупљали највећи српски интелектуалци, писци, новинари, а по причи његовог сина Kонстантина у документарном филму, који је о Станиславу Винавету снимио РТС, био је омиљени гост кога су сви слушали када је говорио.

Последњих десет година живота провео је у Београду радећи као књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. у 64. години живота