НОВОСТИ

МУСЛИМАНИ УНИШТАВАЛИ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО Само за два дана убијено 118 Срба и 245 рањено, двије трећине цивили, нико није одговарао |

У ВРИЈЕМЕ КАД СУ И ВЕЛИКИ ВЛАДАРИ БИЛИ НЕПИСМЕНИ Стефан Немања потписао уговор који доказује да је био писменији од њемачког цара! |

ОВО СУ НАЈМИСТЕРИОЗНИЈЕ ЦРКВЕ БАЛКАНА: Остаци моћне државе од ПРИЈЕ НЕМАЊИЋА који ЗБУЊУЈУ И ИСТОРИЧАРЕ |

СРПКИЊА РОДИЛА ПОСЉЕДЊЕГ РОМАНОВА Кћерка српског краља трунула у ЗАТВОРУ! |

И ОВО ЈЕ ДОКАЗ ДА НИКО НЕМА ШТО СРБИН ИМАДЕ! Бере се сваке године уочи крстовдана… |

ЦРНО ПРОРОЧАНСТВО ПАТРИЈАРХА ПАВЛА: Откривени детаљи из тајних списа! ШТА ПРИЈЕТИ СРБИМА, А ШТА ЕВРОПИ? |

БИЛА ЈЕ ХЕРОИНА 1. СВЈЕТСKОГ РАТА, А ЗА ЊУ ГОТОВО НИKО НЕ ЗНА: Оно што је урадила за Србију мало ко би могао! |

ЗА СВЕТИ ЦИЉ МОЛИЛА И БАЈАЗИТА Жена која је мошти Свете Петке вратила у Србију! |

СВАKО ТРЕБА ДА ПРОЧИТА! „Пет вијекова, Србија лобањама и костима својим брани Европу…” |

СРПСКИ РОДОЉУБ БЕЗ КАПИ СРПСКЕ КРВИ На крају сваког ручка говорио је: Живјела велика Србија! |

Српску су одбранили скромни и храбри људи; Неустрашиво стали на браник отаџбине (ВИДЕО)

13/05/2023

Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

 

 

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

 

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

 

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

 

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

 

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

 

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

 

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

 

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

 

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

 

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

 

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

 

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

 

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

 

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

 

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

 

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

 

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

 

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

 

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

 

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

 

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

 

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

 

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

 

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

 

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

 

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

 

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

 

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

 

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

 

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

 

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.

Српску су одбранили скромни и храбри људи. Истински хероји који по правилу, себи никад нису приписивали појединачне заслуге. Ово је прича о онима који су, када је било најпотребније, неустрашиво стали на браник отаџбине и дали оно највриједније, како бисмо данас живјели у слободи.

– Сјећам се добро, обукао се, напустио је школску клупу, прикључио се јединицама у Гацку у Автовцу, тако да је без нашег знања пошао у рат – прича Љубица Маслеша, мајка Алескандра Маслеше.

 

Школску клупу шеснаестогодишњи Александар Маслеша, својевољно и одважно, замијенио је униформом и придружио се Требињској бригади.

 

Нажалост, након двије године, положио је живот у једној од битака на херцеговачком ратишту.

 

– Не дај Боже да се заборави јер требамо се сјећати свих, посебно погинулих. Дати живот за Републику Српску, то је нешто што треба поштовати – додала је Маслеша.

 

У знак сјећања на одважну младост, саборци су му подигли спомен-обиљежје у требињском насељу Брегови.

 

– Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – рекао је у чувеној изјави давне 1993. године Споменко Гостић, млади српски борац.

Тако је говорио још један херој, који се Војсци Републике Српске као курир прикључио са само 13 година.

 

Споменко Гостић сањао је слободу. Његов сан прекинула је граната у марту 1993. године на Озренском ратишту.

 

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а његово јунаштво препричава се и данас.

 

Немјерљив допринос у очувању граница Републике Српске од агресора дао је и Маринко Гвозден.

 

Tоком напада хрватских снага на Козарску Дубицу, у Доњој Градини 19. септембра  готово сам зауставио je непријатељску амфибију с посадом.

 

– Знали смо да немамо резервног положаја, ни резервних интервентних водова, знали смо да су иза нас наша огњишта, наше жене, дјеца, родитељи, стари. Узели смо пушке у руке и зауставили агресију хрватске војске – присјећа се Гвозден.

 

Међутим, Српска није брањена само пушкама. На првој линији одбране били су и хероји у бијелом – љекари.

 

У ратној болници „Жица“ на Илиџи, једној од пет на том подручју, за четири ратне године збринуто је више од 6.500 бораца.

 

Та болница је била болница опстанка и останка. Сигурно да многи борци и породице не би опстали да није било болнице „Жица“. Нама су људи јако вјеровали. Ми смо чули од многих да је било много важно стићи до болнице, а потом брига није потребна – рекао је прим. др Милан Пејић,  директор ратне болнице „Жица“.

 

Српска је брањена и одбрањена крвљу. Слобода је извојевана храброшћу и неустршивошћу хероја, који су спријечили да се српском народу понови страдалничка историја.

 

Због тога, сјећање на градитеље темеља Републике Српске данас и увијек – наша је дужност и обавеза.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести