ГОТОВО да нема човјека у Србији који није чуо за Пају Јовановића или бар једно његово дјело. Његова несумњиво најпознатија композиција колоквијално позната као „Крунисање цара Душана“, заправо уопште не представља тај помпезни догађај српске историје. У питању је сасвим други мотив и композиција, а неки од ликова на њој крију невјероватне и мало познате приче.

Краљевина Србија је крајем XИX вијека позвана да учествује на престижној Светској изложби, која је требало да се одржи у Паризу 1900. године.

Свака држава учесница требала је да изложбеном сликом да промовише своју земљу и друштво. У ту сврху, власти Краљевине Србије формирали су посебан уметнички одбор 1897. године који је добио задатак да руководи припремама и у консултацији са двором договори јасну представу која би била насликана и потом приказана, подсјећа Нпортал.

Задатак да наслика ту слику добио је најпознатији тадашњи српски сликар и дворски умјетник Паја Јовановић. Одлучено је да се прикаже монументална композиција крунисања српског цара Стефана четвртог Душана Немаћиња. Паја Јовановић је у том смислу започео опсежне припреме 1899. године.

У том периоду, када се Јовановић бавио израдом скице и свих других предрадњи за израду раскошне композиције, чланови тадашње српске владе предвођени предсједником Стојаном Новаковићем одлучили су у задњи моменат да предложе промену мотива. У договору са Јовановић одлучено је да се ипак умјесто представе крунисања цара Душана, на слици нађе проглашење Душановог законика, односно „Прокламацију законика цара Душана“, како ју је сам аутор назвао у својим мемоарима.

Сам Јовановић пристао је на измјену композиције из практичног умјетничког разлога, пошто је за очекивати било да представа прати унутрашњост цркве без дневне свјетлости (у то доба још увијек није било електричног осветљења), те се због тога у посљедњи час одлучио за приказивање проглашења законика „на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства“.

За потребе израде слике, он је обишао неколико старих српских престоница (Призрен, Скопље) и манастира (Грачанице, Леснова, Жиче и других), да би прикупио аутентичне елементе за своју слику, не би ли она била што вјеродостојнија. Пошто је још у доба владавине краља Милутина у Србији уведен византијски дворски церемонијал, Јовановић се одлучио да Цару и Царици наслика византијска одежде и све пропратне византијске царске атрибуте, за шта се обратио костимијеру Бечке опере Блашкеру.

Он је на основу византијских слика урадио одјела, по којима је Јовановић насликао одежде Душана и Јелене, али и протовестијара Николе Бућа који чита царску прокламацију. Царева гарда коју су чинили њемачки најамници је насликана по узору на њемачке витезове из XИВ вијека, а њихов вођа Палман у руци држи одговарајући шлем. Сама круна цара и царице није имала српски аутентични изглед, већ византијски пурпур са перперналијама тзв. „златним кикицама“.

Српска коњица је приказана у млетачкој опреми (Душан је наручио 300 оклопа за своје људе), на основу Скалигер-Монумента у Верони, а међу њима се истиче млади војвода Прељуб на турнирском коњу у предњем плану слике.

Инспирацију за грбове српске властеле, преузео је из Илирског грбовника (базираног на данас изгубљеном репблици Охмућевићевог грбовника) који се у то доба налазио у Бечкој дворској библиотеци, у коју је донијет из манастира Житомислића. Највише потешкоћа имао је око аутентичних изгледа одјела обичног народа и њиховог оружја, за шта је нешто мало детаља пронашао у Жичи.

Слика је завршена за Свјетску изложбу и за њу је Паја Јовановић награђен златном медаљом. Међутим, он сам није био задовољан како је она испала, јер је она више колорисан цртеж него животопис, пошто је на основу ње требало да буде касније урађен гоблен, који никада није урађен.

Поред историјских личности, на чувеној композицији мјеста су нашле и неке неисторијски јунаци епске поезије (Гојко Мрњавчевић, приказан као велики логотет, Милош Обилић), као и релативно познате историјске личности, а Јовановић је између осталог међу присутнима доцртао и самог себе. Лик царице Јелене урађен је према Мили, мајци шахисте Боре Костића, у коју је Паја Јовановић некад био заљубљен.

Оригинална композиција данас се налази у Народном музеју Србије, а постоји још седам верзија (копија) ове слике, које се налазе у музејима и приватним колекцијама.