Српска православна црква, 16. септембра, обиљежава дан када је добила свог првог патријарха, 1346. године, светог Јоаникија.

Свети Јоаникије је рођен у околини Призрена. Данас немамо сачуваних података о његовом животу и поријеклу. Можемо закључити једино да је био учен и истакнут човјек свога времена, ако знамо да га је Српски краљ Стефан Душан (1331—1355) запослио на свом двору на месту логотета (секретара). Након смрти архиепископа Данила другог  изабран је 3. јануара 1338. године за српског архиепископа.

Како је српски краљ Стефан Душан био моћан ратник и велики освајач, те знатно проширио територију наше државе, освојио многе грчке крајеве на југу и прогласио се царем, одлучио је и да српског архиепископа узвиси на степен патријарха.

Српска црква је још од Светог Саве била аутокефална (самостална) због чега је Сабор у Скопљу сматрао да може несметано архиепископа српског прогласити за патријарха. На Цвети 1346. Јоаникије је постао први српски патријарх „всем Серблем и Поморију“, то јест патријарх „свих српских земаља и поморских“, подсјећа портал Опанак.

Недјељу дана касније, на Васкрс 1346, наш први патријарх је помазао краља Душана за цара свих Срба, Албанаца и Грка.

Три године потом, опет на Спасовданском сабору у Скопљу, патријарх и цар Душан доносе чувени Законик, највиши правни акт тадашње државе Душана Силног.

По проглашењу патријаршије, скопска митрополија је постала првопрестолна у Српској цркви, а одмах иза ње долазила је и охридска. Основане су потом и друге епископије, а на њих су постављени српски јерарси. Тадашњи патријарси у Цариграду Јован Калека (1334-1347 г.) и Исидор (1347-1349 г.) усагласили су се са вољом цара Душана.

У јесен 1354 . године српском царству запријетише са сјевера Угари и цар Душан крену на њих. По свом доласку у предјеле светог манастира Жиче, он посла да му из Пећи дозову у Жичу патријарха Јоаникија да са њим нешто проговори о црквеним и државним стварима.

Пошто је дошао у Жичу, патријарх се разболе, и по својој жељи би понесен онако болестан у своју патријаршију у Пећ. Међутим, болест га је покосила, те је на путу издахнуо и предао душу своју у руке Господа свога. То се догодило у Полумиру, код данашњег Ушћа на Ибру.

Положен је у гроб у Пећкој патријаршији (који сам себи бјеше назначио за живота). Тијело светог патријарха Јоаникија положено је у средњу цркву Пећке патријаршије, у цркви Светих Апостола, гдје се и до данас налазе његове мошти. Изнад његовог светог гроба насликана је на зиду фреска која изображава његово чеоно уснуће у Господу. Патријарх Јоаникије световао је на пријестолу Светога Саве тачно шеснаест година и осам мјесеци.

Годину и три мјесеца касније за светим Јоаникијем премину изненада и српски цар Стефан Душан (20. децембра 1355. године). Остаје једини српски владар из лозе Немањића који није проглашен за светитеља.

Патријарх Јоаникије остаће упамћен као први црквени поглавар који није потекао из редова игумана или хиландарског братства, као посљедњи жичко -пећки архиепископ и први патријарх новоуспостављене Пећке патријаршије.

Српска православна црква слави овог светитеља 20. децембра.