Манастир Старо Хопово смјештено је у сремској епархији Српске православне цркве.

Смјештен је у источном дијелу Фрушке горе на два километра удаљености од манастира Ново Хопово, а оба истоимена манастира имају готово истовјетну историју.

Старо Хопово је подигао између 1496. и 1520. године деспот Ђорђе Бранковић. Но, предање које то наводи је доста несигурно па је и данас то питање отворено. Турски списи га помињу у више наврата, од 1545. до 1578. године, а домаћи чак и нешто раније. Од првобитне цркве посвећене св. Николи (за коју се мисли да ју је изградио деспот Ђорђе Бранковић) није остало ништа. Како је била саграђена од дрвета, а покривена цријепом, то је веома лако страдала од земљотреса 1751. године. Умјесто ње је никла нова црква 1752. године посвећена Св. Пантелејмону.

То је црква која и данас постоји. Опис фрушкогорских манастира (1753) већ спомиње Старо Хопово као метох манастира Ново Хопово. Данашњи храм је малих размјера, зидан је од тесаног камена и опеке. Кубе због своје величине и облика на неки начин доминира над цијелом зградом и почива на луцима а ови на пиластрима.

Звоник не постоји, нити га је икада било. У једнобродној цркви са куполом богато резбарени иконостас сликао је 1793-1800. године иришки живописац Јефрем Исајловић.

Приликом пописа 1753. године уз манастирски храм је био манастирски „дом“ (конак) који су чиниле двије монашке ћелије и трпезарија. По правилу, новохоповски игуман је редовно слао из Новог у Старо Хопово по два калуђера, да извјесно вријеме ту бораве и службују, на смјену. У Другом свјетском рату, усташе су разрушиле манастир Старо Хопово, дуго је био напуштен, али је 2008. године оживио, отворен је 2014. године и данас је искључиво мушки манастир који води протосинђел Атанасије (Гатало) са неколико монаха.

Манастир Ново Хопово, са Црквом Св. Николе, по својој архитектонској вриједности представља најзначајнију сакралну грађевину своје епохе на овим просторима.

Зграде манастирских конака настајале су постепено од 1728. до 1771. године, чиме је црква окружена са све четири стране. Хоповско фрескосликарство једно је од најзначајнијих на балканском умјетничком подручју. Иконе на иконостасу радио је најзначајнији српски барокни сликар Теодор Крачун.

Манастир је познат по својој монументалној архитектури, фреско-декорацији, културно-просвјетној и историјској улози. Током 17. вијека урађена је фреско-декорација унутрашњих зидова. У то вријеме значајне су и врло честе везе између Манастира Хопова и Русије, као и Свете горе.

Приликом повлачења Турци су 1688. године спалили цркву, али је она већ идуће године обновљена.

Од обнављања Пећке патријаршије 1554. године, Хопово је друга резиденција београдско-сремског митрополита. С тога су сремску епархију у 18. вијеку називали и хоповска епархија. Још у 16. вијеку овде су пренијете мошти Светог Теодора Тирона.

Почетком 18. вијека у Хопову дјелује сликарска школа коју су водили Арсеније Зограф и Нил. Од 1. јула 1757. до 1. новембра 1760. године у њему је боравио Димитрије Обрадовић, који се овдје замонашио и добио име Доситеј. Манастир са богатом библиотеком и ризницом посебно је страдао током Другог свјетског рата.

Радови на рестаурацији цркве почели су 1949. године, подсјећа портак Опанак. Озбиљнији радови на адаптацији манастира извршени су у периоду од 1952. до 1962. године. Међутим, тек програмом адаптације и рестаурације фрушкогорских манастира Покрајински завод за заштиту споменика културе је током 1987-1988. године извео неопходне радове на адаптацији и рестаурацији Манастира Ново Хопово. Године 1998. изграђен је нови звоник, чиме је у знатној мјери овом манастиру враћен некадашњи сјај.