Јелена Карађорђевић је била најстарије дијете краља Петра I од Србије и кнегиње Зорке. Удала се за руског кнеза Јована Константиновича Романова, који је брутално убијен у Алапајевску, дан након погубљена царске породице у Јекатеринбургу. Њена животна прича леди крв у жилама и враћа вјеру у људски род.

Принцеза Јелена Карађорђевић је рођена 4. новембра 1884. године. Отац јој је био будући краљ Петар I од Србије, а мајка кнегиња Зорка од Црне Горе, која је умрла прије него што је њен супруг сео на српски пријесто.

Била је старија сестра и првог престолонаследника Ђорђа (оног који је абдицирао 1909. године), и будућег краља Александра. Када се Петар I попео на трон нашег краљевства, она је званично постала принцеза Јелена од Србије.

Већ је у њеној младости постало очито да је у питању једна снажна и одлучна дјевојка, наводи портал Круна.

Будући да је још као дјевојчица остала без мајке, кључну улогу у њеном образовању и стасавању имале су тетке, ћерке црногорског краља Николе I; прије свега, Анастасија Стана Николајевна, супруга великог кнеза Николаја Николајевича Романова Млађег, и Милица Николајевна, жена великог кнеза Петра Николајевича Романова. Ова потоња је била особа која је Григорија Распућина представила царици Александри и тиме несвјесно покренула историјску ланчану реакцију која је доста допринела слому куће Романових.

(Иначе, Јеленина мајка Зорка је преминула након петог порођаја 1890. године, када је на свијет донијела принца Андрију, који је и сам преминуо неколико дана доцније; друго дијете Петра и Зорке, принцеза Милена, рођена је 1886. године, а преминула годину и по дана касније.)

Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене дјевојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.

Често је са једном другом својом тетком, принцезом Вјером Петровић-Његош (која се попут сестре Ксеније никада није удавала), посјећивала царску породицу, а посебно ју је обожавала велика кнегиња Олга Николајевна, настарија ћерка императора Николаја II.

Живот јој се промијенио када ју је четврта тетка коју овдје помињемо, њена имењакиња Јелена Савојска, краљица италијанска, (као што можете да видите, црногорски краљ Никола I је, ако нисте знали, све своје ћерке добро удао), позвала да јој дође у посјету; у Италији је упознала кнеза Јована Константиновича Романова који ју је недуго потом запросио.

Ово је био шок за цијелу његову породицу. Не зато што су мислили да наша Јелена није за њега довољно добра, далеко било, шта више, мислили да су је изврсна; шокирали су се зато што је нежни и интровертни Јован планирао да се замонаши прије него што је упознао Јелену.

“Претпостављам да си чула да је Јованчик вјерен са Јеленом од Србије, то је тако дирљиво. Биће забавно ако буду имали дјеце, да ли ће их љубити? Како је то гадно!”, написала је велика кнегиња Татјана, друга ћерка цара Николаја II, својој тетки великој кнегињи Олги Александровој, царевој рођеној сестри.

Пар се тако вјенчао 21. августа 1911. у Санкт Петербургу, након чега је она кренула на студије медицине на Санктпетербуршком универзитету.

Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању, а и сама је дошла у Србију да помогне. На иницијативу супруге руског амбасадора, Александре Павловне Хартвиг, отворила је у Београду сиротиште и јаслице, које су до марта 1914. већ имале 80 сирочади. Током Првог свјетског рата о свом је трошку отворила болнички воз, и попут многих госпи плаве крви отишла на фронт (она је конкретно била у друштву Марије Павловне Млађе, унуке цара Александра II).

У међувремену је морала да напусти студије, не само због рата, већ и зато што је 20. јануара 1914. родила своје прво дијете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последњи мушки Романов који се родио на царком руском тлу; кум му је на крштењу било Његово Императорско Величанство Николај II лично.

Ћерка Јекатерина је дошла на свијет 12. јула 1915; од деветоро дјеце колико су родили њен дједа, велики кнез Константин Константинович Романов, и бака Јелисавета Маврикијевна од Сакс-Алтенбурга, само им је она, Јекатерина, на крају подарила праунуке.

Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика а Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу, и покушавала да издејствује његово ослобађање. Прво је био заточен у Јекатеринбургу, да би ускоро био премјештен у Алапајевск.

Међутим, он ју је преклињао да се врати дјеци коју је оставила са његовом мајком Јелисаветом, и она одлучује да га послуша. На неки начин.

Јуна 1918. године свраћа у Јекатеринбург, долази у кућу Ипатијевих и захтјева од присутних бољшевика да симболично “клекну” и пусте је да види цара, надајући се да ће му доставити писма од рођака.

Стража ипак не намјерава да учини ишта слично: уперавају пушке у њу и “симболично” одбијају захтјев.

Али, Јелена не одустаје. Излази из куће Ипатијевих и пјешке иде до Американског хотела око километар даље, гдје се налази сједиште локалне Чеке (прве совјетске агенције за државну безбједност). Инсистира да је пусте код цара. Толико је упорна и досадна да је Чека хапси и шаље у Перм.

Тог 17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатијевих, стрељани су цар Николај II, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.

Због завијања од туге ликвидирани су и њихови вољени пси: Татјанин француски булдог Ортино, и Анастасијин кавалирски шпанијел краља Чарлса, Џими; шпанијел царевића Алексеја, Џој, поштеђен је јер није завијао.

У напуштеном руднику су исјецкани на комаде, натопљени бензином и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у сумпорној киселини. Остатке су сахранили у шуми.

Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константинович. Ово се одиграва на посебно бруталан начин; бољшевичко иживљавање над царском породицом одиграва се (надамо се) након што су их убили, али њихове рођаке чека другачије судбина.

Бацају их у рударско окно.

Вратимо се на Јелену.

Током њеног заточеништва, бољшевици су јој довели дјевојку која је тврдила да је Анастасија, најмлађа Николајева кћи; Јелена је негирала да је препознаје и стража ју је одвела.

Октобра 1918. године шведске дипломате усјпевају да спасу велику кнегињу Јелисавету Маврикијевну, њено двоје најмлађе дјеце, Ђорђа и Веру, као и Јованову и Јеленину дјецу, Всеволода и Јекатерину. Од смрти су побјегли шведским бродом “Ангерманландом”.

За то вријеме, она је и даље била у затвору у Перму, све док је норвешке дипломате нису лоцирале и измолиле њено ослобађање. Након тога је пребачена у московски Кремљ, да би се коначно 1919. године преко Петрограда и уз помоћ Норвежана пребацила у Шведску, гдје се поново срела са својом дјецом и свекрвом.

Послије тога се са дјецом преселила у Ницу, гдје је живела до смрти, која је наступила 16. октобра 1962. године.

До краја је била вјерна свом дивљачки убијеном супругу: никада се више није удавала.