Чукур чесма, у преводу Дубока чесма, има дубоко историјско значење за престоницу, читаву Србију и српски народ. На том мјесту почело је да се расплиће клупко ослобођења Србије од турске власти, клупко које су почетком вијека начели Карађорђе и Милош. Догађаји на Чукур чесми у многоме су определили политику Србије у наредном историјском периоду, од 1862. до 1918. године, и одредили њену и судбину њене престонице. Сава Петковић, несрећни јунак догађаја на Чукур чесми постао је симбол отпора Срба турском ропству, а његов споменик спомен на љубав према слободи.

Кнез Михаило и сукоби са Турцима

Одмах по свом другом доласку на власт 1860. године кнез Михаило Обреновић поставља као свој први и основни задатак припрему Србије за рат са Османском империјом у циљу ослобођења српских земаља од турске окупације.

Српско турски односи одмах се заоштравају. Цариградска штампа оптужује Михаила за сукобе дуж границе Србије и Босне, а Новине сербске износе податке о турским злочинима – убиствима и пљачкама на територији Србије, тада аутономне кнежевине у саставу Османског царства.

На Преображенској скупштини 18. (6.) августа 1861. усвојен је Закон о устројству народне војске. Тиме је поред професионалне војске од око 5.000 војника Србија добила и потенцијалну војну силу од око 100‐150.000 војника. То је још више погоршало односе између Србије и Турске. Избијају и први сукоби између турских војних посада и локалног српског становништва у градовима Соколу и Ужицу у којима су се налазила турска војна утврђења.

Инцидент на Чукур чесми

Те 1862. године у Београду су постојале двије полиције. Српска је била надлежна у српском, а турска у турском дијелу града. Граница између двије вароши протезала се од Дунава преко Видин капије, шанцем до Стамбол капије, па преко Варош капије до Саве и Сава капије.

Пошто је српских кућа било и у турском дијелу града сједиште српске полиције смјештено је у турском дијелу града преко пута седишта турске полиције. На челу српске полиције налазио се мајор Михаило Барловац (1822‐1891).

Полицији је помагала и жандармеријска чета од око 120 људи, а по потреби и војска под командом ђенерала Ранка Алимпића. Турској полицији је подршку пружао турски војни гарнизон низама смјештен у Калемегданској тврђави.

У затегнутој политичкој ситуацији, у на силу подијељеном Београду под делимичном јурисдикцијом турских војних и полицијсаких снага у љето 1862. године један инцидент изазваће прави мали рат.

У врело недјељно поподне, негдје између 4 и 6 часова 15. (3.) јуна 1862. године, на Чукур чесми у данашњој Добрачиној улици у турском дијелу вароши дошло је до сукоба Срба и турских војника у реду за воду. Млаз воде био је слаб, точило се споро, па се ред на чесми отегао. Срби и турски војници препирали су се око тога ко ће први да захвати воду. У реду се налазио и дјечак Сава Петковић из села Луково код Куршумлије. Сава је дошао у село Јајинци надомак Београда код својих рођака Миленка Петровића и жене му Љубице (рођ. Николић). Дошао је да учи сарачки занат, али је у то вријеме био шегрт код бакалина Алексе Николића (неки аутори наводе да је Алексино презиме било Поповић).

Према једној варијанти у општој гужви на чесми, кошкању и свађи, Сава је нехатом оборио и разбио крчаг турских војника. Према другој верзији ‐ свједочењу очевица Карла Перола италијанског гостионичара и службеника италијанског конзулата у Београду, Турци су тражили да пију воде из Савиног крчага (тестије), а Сава то није дозволио. Постоји и трећа прича према којој су Турци склонили Савин крчаг и под чесму подметнули свој. Било како било на дјечакове протесте један од низама је реаговао тако што га је ударио крчагом у главу и тешко повриједио. Мање је вјероватна верзија по којој је Турчин потегао бајонет и њиме ранио дјечака.

Неки извори говоре о томе да је српски теџурман (преводилац и заступник код турских власти) Сима Нешић потом отпратио рањеног Саву кући (вјероватно не у Јајинце већ код његовог газде Алексе), док је према другим изворима дјечак преминуо убрзо послије рањавања ту код саме чесме. Како Саву касније не помињу исторјски извори претпоставља се да је он у сваком случају касније преминуо од посљедица рањавања.

Сукоб на Чукур чесми убрзо је ескалирао и довео до физичког разрачунавања Срба и турских војника. Карло Преоло је тврдио да се теџурман Сима Нешић налазио у близини Чукур чесме на једној локалној свадби и да је са српским жандармима дотрчао на мјесто сукоба чим се глас о сукобу проширио чаршијом.

Он тврди и да су Турци ту на лицу места убили Симу Нешића и жандарма Ђорђа Нишлију. Према другим сведочењима Симу је на мјесто сукоба послао тадашњи српски управник београдске полиције мајор Михаило Барловац. Сима и Ђорђе су Савиног убицу заправо спасли линча и привели га.

Док су га спроводили у српску полицијску станицу Турчин се отео и покушао да утрчи у зграду турске полицијске станице преко пута улице. Сима, Ђорђе и још неколико српских жандарма потрчали су за њим да га спрече у тој намјери, али су их турски полицајци засукли куршумима са прозора турске полиције. Нешић и Нишлија су на мјесту убијени, а неколико српских жандарма је рањено. Данас по Сими Нешићу тридесетједногодишњем државном службенику и великом полиглоти носи име Симина улица у Београду.

Послије овог инцидента српско турски сукоб се још више распламсао и проширио по граду. Срби су на подстицање и у организацији артиљеријског капетана Ђоке Влајковића (потоњег задужбинара и добротвора по коме носи име Влајковићева улица у Београду) из својих кућа узели кремењаче, пиштоље, ханџаре и јатагане и сукобљавали се са Турцима широм вароши.

Нарочито су били жестоки сукоби на простору Велике пијаце која се налазила на мјесту данашњег Студентског парка. Читаве ноћи се пушкарало дуж шанца и око спољашњих капија градске тврђаве које су Турци били закључали. Турци су заузели бусију у сједишту своје полиције, а Срби у тада недовршеном Капетан Мишином здању.

У борбама се нарочито истакао капетан Димитрије Караџић, син Вука Ст. Караџића. У току ноћи Срби су успјели да зузму спољне капије града. Срушили су Варош и Сава капију, али не и најомраженију Стамбол капију која се налазила на простору између данашњег Народног позоришта и Народног музеја.

Сутрадан опрезни предсједник српске владе Илија Гарашанин трудио се да смири ситуацију и да се са Турцима потпише примирје. На томе су инсистирали и сви страни конзули у Београду поготово британски конзул Лонгворт, мада су Енглези и прије и тада, а и касније увек стајали на турску страну и оптуживали Србе да су узрочници свих сукоба у Србији.

У међувремену Турци су из Калемегданске тврђаве послали једну чету низама да помогне полицији у турском дијелу вароши. У тренутку када су турски војници стављали бајонете на пушке и спремали се да употребе силу над српским живљем у турској вароши на само поприште сукоба стигао је предсједник владе Гарашанин.

Због његових оштрих протеста командир турске чете пристао је, мада тешке воље, да се са војницима врати у тврђаву. Захтјевао је српску жандармеријску пратњу ради безбиједности. Када је жандармеријска патрола под командом поручника Ивка Прокића допратила Турке до тврђаве на српске жандарме је запуцао један турски војник, а потом су и остали Турци на команду свог официра плотунима засули српске жандаре. Поручник Прокић је на мјесту убијен, а више жандарма је рањено. Сукоб се тако практично наставио, али су Срби овим потезом, ипак, успјели да врате турске војне трупе у тврђаву, спријече њихово значајније активирање и покољ Срба у Београду.

Поручник Ивко Перић сахрањен је сутрадан на Старом – Ташмајданском гробљу. Пола вијека касније 1921. године настао је запис који помиње да је на Ташмајданском гробљу тада још увијек постојао Прокићев гроб, мада запуштен и са скромним спомеником. На споменику је стајао слиједећи натпис: „Овдје почива жандармеријски поручник Ивко Прокић, који 4. јуна 1862. године прими мученички венац од Турака, пошто је Отечеству вјерно послужио 22 године.“

Истог дана 16. јуна уз помоћ конзула Лонгвурта Гарашанин и турски комадант Београда мухафиз Ашир‐паша пописали су примирје. Иако је повремено дуж линије раздвајања долазило до спорадичних пушкарања ситуација се привидно смиривала и све је указивало да је најгоре прошло.

. . .

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“