БУГАРСКИ злочини над Србима током Првог свјетског рата имају све елементе геноцида јер подразумевају систематско убијање људи и уништавање њиховог културног и националног бића, са циљем да српски народ нестане са своје територије, било физички, било асимилацијом.

У Србији је током три године окупације директно убијено 30.000 људи (не рачунајући оне који суумрли од глади и болести) и још око 50.000 у бугарским логорима. Ово је за „Новости“ потврдио историчар Милован Писари.

Његова изложба „Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918.“, у организацији Музеја жртава геноцида, ове недјеље завршена је предавањем на Правном факултету, а Музеј је објавио публикацију.

– Не зна се број тачних српских жртава, постоје само процјене – каже Писари. – Око 120.000 људи је депортовано у бугарске логоре, од чега 80.000 цивила. Најмање 50.000 се није вратило. Град величине Врања, Ужица или Шапца!

Према ријечима овог историчара, постоје спискови са именима жртава у архивама, али до сада није било већих истраживања на ту тему. Злочини и геноцид бугарских окупатора је и у свијету непознат, а за њега нико никада није одговарао. Београд је од Софије тражио изручење 500 злочинаца, али их није добио. Током окупације покушана је бугаризација српског становништва, систематски је уништавана српска и наметана бугарска култура, организована су масовна убијања припадника интелигенције, свештенства (према неким процјенама бар 100 њих је усмрћено), уништена су читава српска села. Бугари затварају и замењују школе, читаонице и добротворна удружења, спаљују српске књиге, забрањују часописе, уништавају географске карте, цртеже, слике, пљачкају српске манастире, цркве, музеје, стално раде на томе да се угуши и искорени национална идеја.

– Након пробоја Солунског фронта, српска војска која се враћала у домовину, нашла се на опустошеној територији – каже Писари.

У једном од првих дописа из тек ослобођене Краљевине Србије, познати криминолог др Рудолф Арчибал Рајс, који је од 1914. истраживао злочине које су Аустроугари, Нијемци и Бугари починили у Србији, послао је телеграм швајцарским новинама Газет де Лозан: „Пишем телеграм из Алексинца стоп Што више напредујемо, откривамо бугарске злочине стоп Број цивилних жртава у крајевима старе Србије које сам посјетио износи око тридесет хиљада стоп Број жртава репресије је огроман стоп Кореспонденција послата од стране породица преко Њемачког црвеног крста била је јавно спаљена од стране Бугара а примаоци кажњени стоп“.

Оно што је др Рајс забиљежио у Алексинцу био је само врх леденог брега. У извјештајима, у којима је детаљно анализирао понашање бугарских власти, описао је све што су доживјели српски цивили. На удару су били Сурдулица, Лесковац, Ниш… Ситуацију најбоље илуструју дешавања у Врању, једном од првих градова у који су бугарске снаге ушле. Тада бугарску коњичку претходницу нису чекали српски војници, који су већ били у повлачењу, већ групе грађана које су се спонтано наоружале.

Одмах по уласку у град, српски заробљеници су осакаћени, а потрага за четницима послужила је као повод за појединачна и масовна хапшења, која су подразумевала и изнуду новца уз претње смрћу. Терор је трајао двије недјеље, па је настављен почетком новембра, када је наређено да се сви мушкарци између 18 и 50 година јаве штабу батаљона у згради општине. Њих 300 послато је у логор у Пловдиву (Бугарска). Услиједила су појединачна убиства у самом граду: жртве су отимане из својих домова, ноћу, и одмах убијане.

Крајем децембра интернирана је и друга велика група мушкараца, а дио њих није ни стигао до Бугарске, већ је убијен у Сурдулици. Након марта 1917, односно након бруталног гушења Топличког устанка, у свим дјеловима окупиране Краљевине Србије интернирање цивила постало је масовна појава.

У више од 22 бугарска логора депортоване су десетине хиљада мушкараца, жена и дјеце. Неретко су, као у случају села Белице, интернирани сви становници. Масовно интернирање је, могло би се рећи, представљало главну карактеристику процеса бугаризације.

Услови у бугарским логорима били су сурови. Многи су умирали од глади, болести, хладноће или су убијани. Како је закључила Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина, која је објавила тротомни извјештај, „депортације су биле таквих размјера да су њемачке трупе протестовале јер нису могле да прођу. Депортације свештеника, учитеља, чиновника и других сумњивих лица наредила је директно бугарска влада“, подсјећају Новости.

„Услови у логорима су били такви“, стоји даље у извјештају Међусавезничке комисије, „да је изгледало како је крајњи циљ био истребљење интернираца. Жене, дјеца и стари морали су да живе у нехуманим условима: у неусловним баракама предвиђеним за 20, живјело је и до 100 особа; добијали су дневно 200 до 600 грама хлеба и једну чорбу без меса; често нису имали тоалете, није постојала медицинска помоћ због чега су се болести брзошириле, морали су на принудни рад и нису могли да се дописују са својипромењени су топоними, српске школе и цркве су затворене и умјесто њих отворене бугарске“.

Након рата пронађене су масовне гробнице са великим бројем жртава, а 1924. године је у знак сјећања на страдале изграђена спомен-костурница.

Бугарске власти су полазиле од претпоставке да су у источној и јужној Србији живјели Бугари, које су Срби претходно асимиловали, додаје Писари. Посебне „научне експедиције“ имале су задатак да то и докажу. У процесу бугаризације цивилима су промјењена (бугаризована) имена и издате бугарске личне карте.