Ко је заиста била жена коју је васкрсли Господ једне недјеље у свануће упитао: зашто плачеш, Маријо? Прва је офарбала и даровала црвено јаје једном римском цару, уз ријечи „Христос васкрсе!“, и тиме утемељила двије ријечи које чине окосницу хришћанске вјере у цјелини.

У религиозној умјетности Истока врло се ријетко среће лик Марије из Магдале, историјске личности чију посебну улогу у животу и страдању Христовом доследно свједоче и синоптичка јеванђеља, она по Матеју, Марку и Луки, тако названа зато што излажу Исусов живот и учење из заједничке перспективе.

У православној иконографији под распећем има мјеста само за Богомајку и најмилијег ученика, апостола Јована Богослова. Ријетке су у нашим храмовима и мироносице, попут оних из Милешеве, по правилу се сликају као уплашене жене које срећу арханђела Гаврила на Христовом гробу. Православље обично приказује васкрсење сликом силаска Господа у Ад, гдје побјеђује смрт и ослобађа њене прве заточнике, Адама и Еву, наводи Блиц жена.

НЕПРОМИШЉЕНА ПРОПОВЈЕД

Марија из Магдале, жена коју је Христос исцијелио од седам злих духова, непоколебљива сљедбеница његовог учења, незастрашена ужасом понижења и страдања свог учитеља којем је на Голготи присуствовала, спремна да прије сванућа у Васкршњу недјељу сама крене до његовог гроба и помаже му тијело, очевидно није превише окупирала средњовјековне догмате и фрескописце хришћанског Истока.

Њена „слава“ на Западу плод је једне непромишљене проповиједи папе Гргура Великог из 591. године. Он је све библијске Марије, са изузетком Богомајке, идентификовао као исту личност, односно блудну прељубницу коју је Исус спасао звјерског каменовања.

Тако је створена узбудљива антихероина која ће распаљивати и машту обичног човјека, али и врхунских сликара, какви су били Донатело, Леонардо и Рафаел. И која ће у наше вријеме инспирисати романе као што су „Света крв и свети грал“, „Жена с посудом од алабастера“, „Откровење темплара“ или „Да Винчијев код“.

Марију из Магдале источна црква назива и равноапостолном (једнаком апостолима), али за њу се везује и легенда из 13. вијека по којој је баш она покрстила Гале, помиње се и као прамајка француске династије Меровинга, а данас је виде као феминистичку икону, супругу Исусову и мајку његовог дјетета.

Новија открића такозваних гностичких јеванђеља, а посебно јеванђеља по Марији (Магдалени), Филипу и Томи, занимљивих али још недовољно проучених списа из 1. вијека, унијела су још већу пометњу. Све у духу сензационализма својственог савременој епохи.

ЖЕНЕ ЈАЧЕ ОД АПОСТОЛА

Иако је папа Јован Павле ИИ 1988. године посебно нагласио да Магдалену не треба идентификовати са блудницом из Јеванђеља по Луки, јер је она „апостол над апостолима“, као и да је „најјачи тест вјере показао да су жене јаче од апостола“, вијековно подгревање маште гријеху склоног човјека, и данас најрадије ову загонетну жену види отјелотворену кроз заносну Монику Белучи у Гибсоновом „Страдању Исусовом“.

Ко је у ствари мироносица у црвеној хаљини са тамнозеленим огртачем са малобројних источних фресака и икона, или раскошна, провокативна црвенокоса заводница са Тицијанових слика?

Марија из Магдале једина је женска личност у Новом завјету коју јеванђелисти одређују мјестом њеног рођења. Некад богати град на обали Тиберијског језера данас је највећим дијелом потонуо у воду по којој је Христ ходао. У муљу античког бродоградилишта откривен је 1986. рибарски чамац из првог вијека и метафорично проглашен Исусовим.

Нови завјет помиње Маријино име чак 13 пута, а да при том не каже ништа о њеним годинама, животу или изгледу. Јеванђелиста Лука је наводи као једну од жена које из својих средстава помажу Христа и апостоле, што би значило да је била самостална и богата.

Свакако и одлучна. Пратила је свог исцелитеља диљем Јудеје и Галилеје, храбро се с њим попела на Голготу и у цик зоре изашла на његов гроб под римском стражом.

Иако је управо она објавила васкрслог Христа ријечима „Видела сам Господа!“, и тиме започела нову еру, Марија, након ових судбоносних догађаја, нестаје као актер јеванђеоских текстова.

Историја хришћанске цркве говори о њеном неуморном мисионарском раду на тлу Римске империје, па и пријему код императора Тиберија, што такође посредно указује на Маријин висок друштвени статус.

Марија дарује римском цару црвено васкршње јаје и тиме прва уводи праксу фарбање јаја као јединственог симбола овог највећег хришћанског празника. Поздравља га са „Христос васкрсе!“ и тиме утемељује двије ријечи које чине окосницу вјере у цјелини, једну врсту легитимације истинитог хришћанина.

Према црквеном предању, повукла се из Рима у Ефес, гдје је с Јованом Богословом написала првих 20 поглавља његовог јеванђеља, што опет посредно указује да је била образована жена.

У Ефесу се у дубокој старости упокојила 22. јула по старом, 4. августа по новом календару, незнане године. За православне је то празник Блага Марија.

Њени земни остаци су у 9. вијеку пренесени у цариградску цркву Светог Лазара, а потом, 1204, након крсташких освајања, у Латеранску базилику у Риму, гдје је и данас дио Маријиних моштију. Други дио се чува надомак Марсеља у монументалној цркви њеног имена, коју је подигао Карло Анжујски, блиски рођак српске краљице Јелене и ратни савезник њеног мужа Уроша И Немањића.

На прекрасној дечанској фресци из 14. вијека, крај ногу васкрслог Христа понизно клечи Марија из Магдале. Њена дубока и истинска вјера у Господа била је самом Спаситељу сасвим довољна да баш њој првој објави свој тријумф над смрћу.