Црни Ђорђе, православни витез и српски војсковођа.

„Карађорђе је био добар и вјеран син Српске православне цркве“, пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар И послао му је сабљу са натписом: „браниоцу православне вјере и отечества“.

Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увијек је говорио „ако Бог да и Боже помози”. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару, подсјећа Башта Балкана.

Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповјести, свештеници су вршили молитве, а послије борбе — благодарење Богу.

Једном свом војводи писао је Карађорђе „да свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи побиједили и сатрли“.

Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу „над непријатељем рода Славјанскога“, а уз то још и молитва Богу „да престане киша која је у то доба падала“.

У вријеме Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну“.

И сам Карађорђе употребљавао је те ријечи. У једном писму црногорском владици Петру И Светом, каже он, како је српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире“. На другом мјесту он вели, „боље је у својој вјери умријети него вјеру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву вјеру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вјери умријети него пред Богом и пред народом осуђен бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи“. Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:„Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и побједи силу турску, која је наумила разорити благочествцје твоје. Амин.“

Уједној другој прокламацији Карађорђе пријети смртном казном „ко не буде хтио онди гди је нађен бијући се умријети за своју вјеру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свијеће му палити“.

Свештеницима и калуђерима Карађорђе је одавао велико поштовање. Много је волио проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку.

Али ко би се од свештеника огријешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче.

— Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке гдје им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађорђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом мјесту Тополи, у близини своје куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.

Карађорђева ријечитост

Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома ријечит. Док је он успјешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на сјевер дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребјегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса — Родофиникина“. Кад је на обали Саве видио огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не биежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:

„Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свијету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га побиједите или умријете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама. „

Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успио да за кратко вријеме стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.

Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Кеопсовом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет вијекова гледају у вас, војници“!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтјели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтио својим ријечима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо рјечитост хладног рачуна, овдје рјечитост правде Божије.

Владика Николај Велимировић

Србобран, 1955. године