Човјек невјероватног угледа.

Далеке 1881. године рођен је српски епископ Николај Велимировић (Никола), теолог, књижевник и бесједник, владика охридски и жички, једна од најумнијих глава Српске цркве уопште.

По завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви (други докторат). По повратку у Србију радио је као професор. Замонашио се 1909. у манастиру Раковица, након оздрављења послије тешке болести.

Завршио је Духовну академију у Петрограду. Први свјетски рат провео је у Британији и САД као изасланик српске владе, с циљем да се тамошњој јавности представи српска ствар. Између два свјетска рата предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, самоникли покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности од оног који омогућава класичан парохијски живот.

Била је то врло нетипична појава за српске прилике. Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији (данас Македонија). Током Другог свјетског рата налазио се у конфинацији (Љубостиња, Војловица), због подршке државном удару од 27.3.1941.

Извјесно време провео је и у логору Дахау с патријархом Гаврилом (Дожић). Била су то једина два висока црквена званичника у Европи која су се налазила у концентрационом логору. Није се никада више вратио у Србију. Приликом доласка на тло САД након рата, дочекало га је више десетина епископа разних хришћанских цркава – што је показатељ његовог невјероватног угледа.

Умро је у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канануму Пенсилванији (САД) а сахрањен је на српском гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу. Мошти су му пренијете у Србију 1991. Српска Црква га је прогласила за светитеља, подсјећа Србија Данас.

Као аутор био је необично плодан, а његова дјела: „Религија Његошева“, „Бесједе под Гором“, „Изнад гријеха и смрти“, „Душа Србије“, „Србија у светлости и мраку“, „Духовни препород Европе“, „Агонија цркве“, „Ријечи о Свечовеку“, „Молитве на језеру“ и многа многа друга су постала стуб цркве Христове у Србији.

Многе његове мудрости су постале општеприхваћене у српском народу, на примјер: „Као што се свијећа од свијеће пали, тако и добро дјело од доброг дјела“, „Нико ми од људи не може учинити зло ако у мени нема рањиво мјесто“, „Залуд уста пуна молитве ако је срце празно“!