Свеци се на иконама православне религије не изображавају насмијани. Зар се нико од њих никад не осмјехује? Ево шта каже Црква на то.

Осмјехивати се, безусловно, није гријех. Али је осмијех – природна емоција, можемо рећи, земаљска емоција. И, може бити, добро је што осмијех постоји на земљи, особито ако је то чисти осмијех дјетета, благи осмјех мајке, искрени осмјех пријатеља. Али икона нам говори о натприродном, то је другачији свијет, преображена реалност, свет Царства Небеског, подсјећа портал Башта Балкана.

Свети се изображавају на иконама у молитвено-созерцатељском стању, они стоје пред Богом лицем к лицу, они су озарени Његовом свјетлошћу. Осмијех је емоција, то јест душевна реакција, а изражавање духовне природе је израз неземаљског стања.

Икона није портрет, то је преображени лик човјека, и зато је овдје неумјесан психологизам, активна мимика, било какво изражавање афекта. У иконописној терминологији лице се назива ликом, пошто се оно не појављује као природно стање човјека, већ његове преображене природе. Зато лик светог на икони треба да буде као прозрачни одраз воде, у којој је одражен лик Христа.

Апостол Павле пише о циљу хришћанског живота: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам, доклије се Христос не уобличи у нама” (Гал. 4, 19). А Спаситељ је говорио овако: „Ко је видио мене, видио је Оца” (Јн. 14, 9), исто тако и свети на икони не представља само себе, него кроз њега и заједно с њим и ми стојимо пред Христом. Једном ријечју, смисао и садржај иконе веома је далеко од онога што допуштамо на портретима, реалистичним, авангардним или било којим другим.

Наравно, то не значи да свака емоција из иконе треба да буде протјерана. Емоција се у иконографији изражава кроз гест – радосно-благословени гест арханђела Гаврила на икони „Благовести” или молитвени, руке подигнуте ка небу на икони Богомајке Оранте, или рука на образу као израз страдања, тако се изображава Богомајка код Крста итд. Али приметићемо да се ликови сликају неострашћени, спокојни, ведри.

У клејмама житијских икона, на којима се изображава земаљски пут светитеља, дозвољени су емоционалнији ликови, па и то у уздржаном маниру.

Најважнији значај на икони имају очи. На древним иконама су их сликали крупне, као да су широм отворене. Познати израз „очи су огледало душе” јесте путоказ како најбоље приступати икони. У очима се такође садржи емоционални кључ иконе. Упоредите неколико различитих икона Спаситеља и видјећете да је на једнима милостив, на другима пријетећи, на трећима пажљив, на четвртима одбачен итд. Акценат на очима ствара ефекат као да ви не посматрате икону, већ она вас. Али то није емоција, већ управо поглед. Није случајно што чувени савремени иконописац архимандрит Зинон говори да на икони не треба сликати очи, већ поглед.

И, на крају, емоционалну засићеност даје свјетлост у иконопису. Зато се фреске и иконе Теофана Грка описују као драматичне, засићене енергијом, као да распрскавају материју изнутра. Напротив, Андреј Рубљов се карактерише као тихи, ведри, спокојни, созерцатељни, зато што код њега нема свјетлосних ефеката, пренаглашених, енергичних свјетлосних пјега, већ свјетлост подједнако обасјава површину иконе, полагано се слијеже на брежуљке и тканине одјеће, ликови оживљавају унутрашњом свјетлошћу. Приметимо да обојица мајстора изразе ликова сликају без икаквих спољашњих емоција. Нећете видјети у класичном иконопису ни Византије ни Русије осмехнуте ликове, зато што су то ликови оних којима се обраћамо у молитви. Па и у другостепеним ликовима активних емоција готово да нема, иако се пред њима постављају мање стоги захтјеви.

Дакле, на иконама се нико не осмјехује не зато што је осмијех гријех или што је Царство Небеско малодушно, већ зато што је икона откровење не само о Богу, него и о човјеку, и људска природа се у свјетима открива много дубље него што смо навикли да је опажамо у нашем уобичајеном свијету.