НОВОСТИ

РУЖАН, ТРТИЋ, ГУЗИЧИЋ…Најсмјешнија српска презимена: Анегдоте о поријеклу неких мање познатих породичних имена |

СРПСКИ ЈЕЗИК СЕ УЧИ СВУДА У СВИЈЕТУ: Од Канаде до Јужноафричке Републике, српски језик је дио школског система |

МЕША СЕЛИМОВИЋ: Мудрости познатог српског писца о људима, пријатељству, срећи |

РОМАН НАПИСАН О ПОТРЕСНОМ СУСРЕТУ СРПСКЕ МАЈКЕ И КРАЉА ПЕТРА: Владар је и на самрти мислио на ОВАЈ догађај из Великог рата! |

СО И ХЉЕБ Према традицији српског гостопримства овако се правилно дочекују гости |

МНОГИ ВЕЛИКАНИ СУ БИЛИ ЊЕНИ УЧИТЕЉИ ИЛИ ЂАЦИ Да ли знате која школа у Србији је најстарија и гдје се налази? |

НИ „НЕВИДЉИВИ“ ИМ НИЈЕ УМАКАО: Оборили понос НАТО савеза, за „малу“ Србију сазнали сви у свијету |

ХЕРОЈСКИ ПОТЕЗ МАЈОРА ЗОРАНА: Задње ријечи вјечно одјекују |

ДЕМОСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА: Војни пуч против „Тројног пакта“ са Хитлером, али и ускоро Београд засут бомбама |

„ХРВАТСКИ ВОЈНИК ХТИО ДА МЕ ЗАКОЉЕ, ПА РЕКАО: „НЕЋУ, ЈОШ СИ МАЛИ“: Саша Милошевић преживио масакр у Сијековцу 1992. |

ЗЛИКОВЦИ УБИЈАЛИ НЕМОЋНЕ! СТАРИЦИ ПУЦАЛИ У ГЛАВУ ЈЕР НИЈЕ ДАЛА СИНОВЉЕВОГ ФИЋУ: Послије „Олује“, септембра 1995. пронађена мртва на сједишту аута

26/03/2023

Сава Бабић убијена је 1995. у селу Мокро Поље, у 82. години, послије операције „Олуја“, јер није дала да јој отму синовљевог „фићу“.

 

 

Син Мирко је радио у Книну, а кола је чувао у селу. Тог дана је почело јако гранатирање Книна. Мирков брат од стрица дошао је по старицу, али је она одбила да напусти село без сина. Тај брат био је посљедњи из породице који је видио Саву. Првог септембра 1995. је још била жива и патрола Унпрофора јавила се Мирку из њене куће.

– Молили смо Унпрофор да је спреми за први конвој који креће у Србију – причала је Савина кћерка Милка Комазец. – Нажалост, четири дана касније, патрола ју је пронашла мртву на сједишту Мирковог аута.

Иако је имала породичну гробницу, Сава је покопана на задарском гробљу, а њени посмртни остаци ексхумирани су тек 2016. и пренијети на Институт за судску медицину у Загребу, гдје су је син и кћерка идентификовали. На лобањи је имала рупу од метка. За њено убиство до данас нико није одговарао. Књига свједочења настала је као резултат пројекта „Време сећања“. Удружење „Суза“ реализовало га је уз финансијску помоћ Министарства културе и Музеја жртава геноцида.

Свједочење Савине ћерке једно је од 15 које је у књизи „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“ објавило Удружење породица несталих и погинулих „Суза“. То је друга књига свједочанстава, а прва је, по ријечима Соње Росић из Удружења, објављена 2022.

– Сакупљена су свједочанстава о нестанку и убиствима људи током рата у Хрватској, као и једно свједочанство човјека из Хрватске о нестанку брата, новинара Ђуре Славуја, на КиМ – каже Росићева. – Породице већ три деценије трагају за несталима, а неки су, чекајући ексхумације, и сами умрли.

У књизи је објављено и свједочење Стоје Тривкановић из Сиска, која је умрла 2019, не дочекавши правду. Она је изгубила супруга Николу (48) и синове Зорана (23) и Берислава (18). Члановима „Сузе“ свједочила је 2011. да су тројица Тривкановића присилно одведена 25. августа 1991. из породичне куће у сисачком насељу Зелени бријег. Виђени су на ОРА, познатом мучилишту, након чега им се изгубио траг. Зорану нису дали ни да се обује, уз речи: „Тамо гдје идеш, неће ти требати“, подсјећају Новости.

Николино тијело је пронађено два дана касније на обали Саве, а тијела синова никада. Стоји су претили јер се распитивала, а у сисачкој полицији су јој казали: „Синове иди тражити у мртвачницу.“ Вијест о смрти мужа примила је 27. августа 1991, а на препознавању Николи је фалило пола лица.

Стоја је за живота покренула поступак пред Европским судом за људска права и пред хрватским правосуђем. Суд у Стразбуру је констатовао 2017. да је „Хрватска у потпуности истражила све околности ратног злочина над Тривкановићима“. Послије њене смрти, исти суд је 2021. пресудио у корист тада већ покојне жене, јер јој је хрватско правосуђе годинама оспоравало право на накнаду штете за смрт мужа и синова.

Потресно је и свједочење Јованке Давидовић, мајке несталог Гојка, који је имао 25 година када су га униформисана лица, у јуну 1995, одвела из куће у Гибарцу код Шида. Посљедњи пут је виђен у Двору на Уни, 4. августа 1995. Наредне године родитељима је непознат мушки глас јавио да је Гојко жив и да ће бити размењен. Мајка је отишла на мјесто размене, али га није нашла. Свједочење је оставила прије смрти. Њен муж Слободан умро је 2000, а она 2013. Кћерки Зорици оставила је у аманет да једног дана нађе посмртне остатке брата и сахрани га.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести