Најстарија позната српска пријестоница је Дестиник или Достиника, која се налази у Рашкој, код данашњег села Врсјенице у Сјеничком пољу. Уништена је и напуштена у 9. вијеку за вријеме бугарске инвазије на Србију.

Најстарија позната српска пријестоница је Дестиник или Достиника

Пријестоница Србије се даље сели у Дукљу на приморје, прво Котор, па Стон на полуострву Пељешац, па затим у Скадар гдје је српски краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и чувени гроф Рајмонд Тулуски.

У 12. вијеку пријестоница се враћа у Рашку у којој најзначајније утврђење Рас постаје српска пријестоница још у вријеме великог жупана Стефана Немање. Стефан Немања је такође као српски владар (а не обласни) једно вријеме столовао у Нишу гдје је у свом двору примио њемачког цара Фридриха Барбаросу током Трећег крсташког похода. Татарска најезда из 1242. године и уништење града Раса наговјештава и премјештање центра српске државе из Рашке на Косово.

Током 13. и 14. вијека издвајају се сљедећа мјеста у којима су се налазили српски дворови: Неродимље, Пауна, Сврчин и Штимље. Као пријестоница се прво издваја Призрен у Метохији, а касније се српски двор сели у Скопље, док је насљедник пријестола „млади краљ“ имао своју резиденцију у Скадру. Такође у то вријеме је и краљ Драгутин столовао у Београду као сремски краљ. Од 14. вијека такође можемо да пратимо и сједиште дворова у средњевјековној Босни: Сутјеска, Бобовац, па Високо (Подвисоки), да би се затим престони град преселио на запад, у Јајце.

Распадом српског царства добијамо велики број обласних господара Краљ Вукашин и Мрњавчевићи који се везују за Прилеп, Душанова удовица царица Jелена и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, Душанов полу-брат Симеон Синиша за Костур, породица Дејановића за Велбужд, Тома Прељубовић за Јањину, Радослав Хлапен за Бер и Воден, Никола Алтомановић за Ужице, Вук Бранковић за Приштину, Лазар Хребељановић за Крушевац, Балша I Балшић за Скадар и Улцињ, Војислав Војиновић за Гацко и Требиње, Павле Раденовић за Борач, породица Косача за Благај итд.

У вријеме турске најезде и нестанка српских посједа на југу, пријестоница се у вријеме деспота Стефана Лазаревића сели у Београд, да би Ђурађ Бранковић изградио посљедњу српску пријестоницу пред пад под Турке, моћан град Смедерево на Дунаву. Иван Црнојевић је негдје у исто вријеме преселио своју пријестоницу из Скадарске Крајине у новоосновани манастир на Цетињском пољу посвећен рождеству Пресвете Богородице гдје је такође сазидао свој двор.

Све вријеме трајања Дубровачке републике, Дубровник је био пријестони град.

Након пада под Османлије, треба поменути и Суботицу која је била престони град самопроглашеног српског цара Јована Ненада чији устанак је на годину дана обновио српско царство током 1526-1527. Његов војсковођа Радослав Челник је такође као турски вазал столовао у Сланкамену.

Од почетка устанка 1804. пријестоница постаје Карађорђева Топола док је једно вријеме то био и Београд у коме је најдуже функционисао и Правитељствујушчи совјет и то је било тако све до слома устаничке Србије 1813. Након избијања Другог српског устанка, књаз Милош столује у Црнући код Горњег Милановца, све док се 1818. није преселио у нову пријестоницу Крагујевац, који то остаје све до 1841. Београд коначно постаје пријестоница кнежевине и краљевине Србије 1841.
За вријеме трајања Српске Војводине 1848-1849 пријестонице су биле Сремски Карловци, Земун, Велики Бечкерек и Темишвар, док је Темишвар био и пријестоница Војводства Србије и Тамишког Баната 1849-1860.

За то вријеме у Црној Гори је пријестоница остала Цетиње тј. насеље настало око задужбине Ивана Црнојевића манастира Рождества Пресвете Богородице у којој су столовали и сви митрополити Петровићи и каснији кнежеви и краљ.

Ниш је 1915. поново био пријестоница Краљевине Србије, након заузећа Београда у Првом свјетском рату, док је српска пријестоница 1916-1917 била и град Крф на коме се налазила Српска војска након повлачења преко Албаније у зиму 1915-1916., подсјећа се у публикацији „Историја Срба“

Београд остаје пријестоница и након стварања Краљевине СХС и Југославије, до данас.