На страницама српске историје блиједо се назире подвиг 50 српских дјевојака које су након пропасти Првог српског устанка, бјежећи од турске освете, ријешиле да се ухвате за руке и скоче у Саву у селу Скела крај Обреновца. Не желећи да изгубе дјевојачку част и достојанство изабрале су смрт умјесто срамоте. Од 1813. године па све до данас није постављен споменик у знак сјећања на морални подвиг 50 младих Српкиња. Само један скроман натпис на згради Дома свједочи о овако великом подвигу.

ЗА ЊИХ НЕ ПОСТОЈИ НИ СПОМЕНИК

Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1813. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима. Годину дана касније почела је велика офанзива на Србију, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду. На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а трагични и херојски чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака данас памте само велики познаваоци историје и мјештани обреновачке општине.

Нажалост, село Скела је и за вријеме Другог свјетског рата преживело трагедију, када је 15. августа 1941. године било прво мјесто у Југославији које је било жртва њемачке окупаторске казнене експедиције. У знак одмазде када су Посавски партизани убили једног њемачког официра и тројицу подофицира, стријељано је 15 мјештана Скеле, а остала 42 таоца су била доведена из Београда – из Бањичког логора и затвора Специјалне полиције. Послије стријељања тијела убијених су била објешена и остављена да висе цијели дан. Вијест о одмазди у селу Скела, ради застрашивања становништва је објављена путем радија и новина, а био је штампан и посебан плакат. Плакатом је становништо Београда, али и других мјеста у Србији, било обавјештено о овој злочиначкој акцији. Један примерак овог плаката о спаљивању села Скеле изложен је у сталној поставци Војног музеја у Београду.

У знак сјећања на страдања из Другог свјетског рата готово у сваком мањем мјесту постоји споменик са именима стријељаних у одмаздама, док је мало даља прошлост препуштена усменом преношењу локалног становништва. Имена ових хероина лагано се заборављају, а то се не би догодило да су била уклесана на мјесту њиховог страдања.