Мој живот се дијели на онај пре и послије “Олује”. Иако нисмо могли ни сањати да ћемо наставити да живимо, наставили смо, а никада не смијемо заборавити шта нас је снашло. Ми не смијемо престати причати о данима августа 1995. године, јер немамо чега да се стидимо. Други имају.

Исповијест Ђурђице Драгаш

Тако исповијест за “Глас Српске” почиње Ђурђица Драгаш, дјевојка која је са 21 годином, са мајком и сестром, била у избјегличкој колони, гледајући како да извуку живе главе и чекајући дан да се поново нађу у загрљају породице.

Тај трагични 4. август, али и дани послије, живе у њој 26 година, а ма колико јака била, поклекне једном годишње. Али не брише слике, јер и не жели. То јој је, практично, било друго избјеглиштво. Избјеглице су постали 1991, када су изашли из стана у Госпићу. Други пут потјерала их је „Олуја“.

Кренуле су из Коренице. Мајка, сестра и она. Имале су аутомобил, али ниједна од њих није знала да вози. Комшије су повезле, натрпали су свега у приколицу и онда је пукла гума неколико километара послије. Разбјежали су се сви, а њих три остале.

„Покушавале смо да нађемо превоз. И успеле смо. Био је то неки камиончић и возиле смо се ту целу ноћ до Доњег Лапца. Једва смо стигли и одатле смо се, опет, у неком другом камиону пребациле до Бањалуке. Нудили су нам да идемо са њима до Србије, али нисмо хтеле. Остале смо да бисмо се нашле са татом и остатком породице. На ледини, на трави провеле смо два дана. И киша је падала. Не знате да ли је гори дан или ноћ. Сестра и ја смо ишле од трактора до трактора и гледале.

Покушавале смо да нађемо тату. Касније сам нашла пошту, позвала тетку у Београду, која је рекла да се тата јавио однекуд. И тако смо сазнале да жив, а послије тога смо се нашли, и са њим и бабом, дедом и ујаком те кренули на трактору од Бањалуке до Војводине. На том путу, који је трајао седам, осам па можда и више дана, доживјели смо свашта. Било је и оних који нам нису хтели дати воду, ни продати хлеб, али и оних, као што једна породица у близини Дервенте, који нам нису дали да спавамо под ведрим небом. Мама, баба, сестра и ја смо отишле код њих. Ту сам се први пут окупала и преспавала у кревету“, присјетила се она.

О ономе што се десило треба, подвлачи, причати и данас, сутра и увијек, јер српски народ нема чега да се стиди, а има ту неку чудну навику да се стиди и да стално размишља шта ће други рећи.

„Морамо да говоримо о томе и другима и нама самима, јер су многи од нас, на неки начин, раскрстили са животом пре “Олује” и труде се да се уопште не сећају и не размишљају о томе. Да се понашају као да ништа није било. Не може тако. Не можемо ни да живимо у прошлости, али не може човек да се одрекле своје прошлости. Нити треба“, закључила је за “Глас” Ђурђица Драгаш, данас новинарка на Радио Београду, која увијек гледа да у ово доба године буде са најмилијима.

Њену судбину дијеле хиљаде прогнаних Срба. Представници институција и удружења која окупљају прогнане Крајишнике и упозоравају на етничко чишћење и јуче су подвукли да српски народ неће више ћутати о ужасу током акције “Олуја” и о “усташком дивљању” које је остало некажњено.

„Никада се неће поновити “Олуја” и никада више Срби у колонама неће напуштати домове и место где су рођени“, рекао је министар унутрашњих послова Србије Александар Вулин.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта је казао да Хрватска, величањем “Олује” сваког 5. августа слави прогон више од 220.000 Срба и прећуткује, негира и омаловажава више од 2.000 жртава, међу којима 1.200 цивила.

Позив у Бусије

Централна комеморативна манифестација биће одржана вечерас на платоу испред храма Светих Кирила и Методија у земунском насељу Бусије на периферији Београда, гдје се скућио велики број крајишких Срба. Скупу ће, као и претходних година, присуствовати руководство Српске и Србије које је позвало све који могу да дођу поново у Бусије.

Извор: Глас Српске