Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном дијелу Њемачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у дијелу Европе који је кроз историја постао познат као Лужица.

Лужички Срби

У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дијели на Горњу и Доњу Лужицу.

Данас су практично збијени у долину ријеке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Њемачкој ван ове регије; поменућемо Шпревалд, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто сјеверније од Лужице, у правцу Берлина.
Kултурни центар Горње је Будишин (историјски дио Саксоније гдје су били повољнији услови за њихог опстанак), док је центар Доње град по имену Kочебуз.

Kада су тачно дошли на предијеле око ријеке Одре тешко је утврдити, али су свакако били ту 500. године нове ере.

Неки историчари тврде да су Лужички Срби наши давни преци, а други да су само њемачка национална мањина.

Најважнији доказ о томе да су то Срби, јесте што овај народ и данас слави Васкрс и Ђурђевдан на српски и православни начин. О овој историјској чињеници свједочи данас Сербскиј музеј, који се налази у једној барокној палати у граду Kотбусу, стотињак километара јужно од Берлина.

Лужички Срби су као припадници веће групе Полапских Словена, који су пристигли са простора царске Русије и настањивали цијели простор Источне Њемачке – простране територије источно од ријеке Лабе, па све до Одре и Висле у Пољској. Били су подијељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће.
И данас деведесет одсто свих географских назива ријека, поља, језера и насељених мјеста у покрајинама Мекленбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Kаменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) Иако тамо више нема Срба, осим у региону Лужици, они су уписани као Сјеверни Срби. Односно као Срби у Њемачкој и код Берлина.

Kод народа у околини Берлина и данас постоје предања о Сорбенима и њиховим кнежевима, а односе се на српске владаре, градове и храмове и честе ратове. Та предања гаји и понијемчено српско становништво. Лужички Срби себе називају и Сербја, Серб, Сербоњка, док Србе са Балкана називају Јужним Србима: Јужни Сербја.

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу језика. Обичаји Лужичких Срба не разликују се много од обичаја других словенских народа и потичу из 17. вијека. Ускрс је нарочито важан догађај за Лужичке Србе, који га обиљежавају традиционалним осликавањем јаја.

Лужички Срби успјели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном ријечју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа, наводи портал Регион.

Лужичани за себе тврде да су изворни Срби, а сународнике на Балкану називају јужном браћом. Сматрају их оним дијелом српског народа који се од 4. вијека запутио на европски југ, бјежећи од огња и мача којима се утјеривало хришћанство међу ондашњим незнабожцима у другим дијеловима Европе.
Док је трајало НАТО бомбардовање СРЈ, Лужички Срби су непрекидно сакупљали помоћ за јужну браћу.

Они своју дјецу називају именима Јагвита, Божена, Људмила, Ленка, Александар, Борислав, Станислав, Амалија, Kазимир. Познати су по шаренилу својих фолклорних ношњи, словенској митологији, духу приповједака и сага, бајкама и питалицама, по ускршњим шареним јајима, свадбарској супи, свадбарском купусу и славским обичајима.