18/02/2022
Монах Гаврило
Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат ,,Хепок“. Но најљепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани са Гаврилом.
Гаврило је прије монашења студирао италијански језик, да би као монах са тим знањем учинио много за спас манастира током окупације у Другом свјетском рату. Био је глас између манастирског братства и италијанских војника који су тада били окупирали Метохију. Манастир је тако захваљујући Гаврилу сачуван од пустошења, наводи портал Тамо далеко.
Послије рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мјере у хули, у храму су основали политичку школу „Јосип Броз Тито“, а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смјело рекао: ,,Вино служимо само за причест“! То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи. Осуђен је на 10. гододина робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4.000 становника, а у затвору је било 16.200 затвореника. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим монасима и свештеницима који нису пристајали да се одрекну Бога. У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим ,,мантијашима“ да вуче ваљак и ,,равна“ круг. Преживјели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, рекао је за Гаврила сљедеће: ,,Био је лијеп и узвишен као Господ Бог!“
Гаврило Ковачина умро је 1946. године на бетону затворске самнице са сликом манастира Високи Дечани на грудима, а сахрањен је на затворском гробљу у Лаћарку.
09/03/2026
