Једно послије подне били смо изван Рима, на бријегу што се зове Маријус, гдје има један манастир и пред њим пространа тераса одакле је врло лијеп поглед на Рим и на све околине.

НЕКА ИДЕ ПАПА СВОЈИМ ПУТЕМ!

Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притјера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече: „Ечеленца, заповједајте изаћи!“ „Зашто?“, упита га владика зачуђено. „Иде свети отац и сад ће овуда да прође.“ „Па нека га нек иде!“, одговори владика, „он има свој пут, а ми имамо наш.“

Г. Ђуричић који је сједио са нама одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика сједи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђуричић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би увјерили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође.

Владици бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божија ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће.“ Владика је сједио у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видјети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима.