У току трајања мировне конференције у Паризу наша делегација је била позвана и када се закључивао трећи мировни уговор са Бугарском у француском граду Неју 27. октобра 1919. године.

Никола Пашић

На челу наше делегације налазио се наш познати политичар Никола Пашић, лидер Српске радикалне странке и каснији предсједник Владе Краљевине СХС, кога су одликовале врлине врсног државника и дипломате, присебност и мирноћа приликом преговарања, уздржљивост без одавања емоција, као и практичан и објективан став приликом доношења одлука.

Приликом преговора, Пашић је посебно инсистирао да се помјере границе на истоку према Бугарској. Енергично је наступио, пун самопоуздања и са великим ауторитетом, истакавши у свом реферату сљедеће:

– Србија је у својој историји више пута ратовала са Бугарском, и та држава је била увек непријатељски расположена према Србији, нанијевши нам доста зла, штете и жртава. У овом задњем великом рату хтјела је са Аустро-угарском да подијели Србију, и да додијељени окупирани дио присједини Бугарској. Вршили су над нашим српским народом присилну бугаризацију.

Мучили су и убијали наше свештенике, учитеље, нашу напредну интелигенцију, омладину, малтретирали сељаке, силовали наше жене, вршили присилну мобилизацију, сакатили и батинали људе до смрти који нису хтјели да промјене себи и својој дјеци име и презиме из српског у бугарско, који нису хтјели да промене идентитет и да тако постану Бугари.

Када наш народ за вријеме њихове окупације није могао више да трпи бугарски зулум, дигао се на устанак против тог терора. Бугарска војска и њихове комите су тада, те крваве 1917. године, гушећи устанак само у Топличком крају побили око 20.000 људи. Већина њих су били недужни сељаци, старци, жене и дјеца. У свирепостима им није било премца. Управо због тога, Бугарска је заслужила да буде смртно кажњена. Али ми, понављам, без обзира на све свирепости које је Бугарска за вријеме рата починила на нашој српској територији над нашим српским народом, руководећи се обзирима а не осветом, тражимо само исправку границе”, наводи Политика.

Врховни савјет на мировној конференцији је одобрио Пашићев захтјев, и утврђена је нова граница са проширењем за Краљевину СХС за 2.566 квадратних километара у области Струмице, Босилеграда и Цариброда (данас Димитровград). Одређено је да Бугарска плаћа и ратну одштету Србији у новцу и материјалним вриједностима. Тиме смо ставили тачку на разграничење са Бугарском и заокружили границе наше нове државе – Краљевине Југославије.