Тог 15. августа 1914. године отпочела је Церска битка. Церска или Јадарска битка како је, такође називана, била је прва побједа Србије у Првом свјетском рату.

Церска битка

Значај ове битке и побједа Срба је утолико већа што је на другој страни било аустроугарско царство, небројено пута моћније.

У пет сати ујутру кренуо је 28. прашки пук. Неприступачност терена и лоши услови, попут жеге и недостатка воде били су први проблеми са којима су се непријатељски војници суочили. Још значајнија чињеница је та што аустроугарска војска није имала никакав податак о кретању српске војске.

Постоји податак да су Аустроугари за осам сати прешли само пет километара, да кухиње нису могле да буду организоване, да је жега која је тога дана била невјероватна била веома отежавајућа околност по аустроугарску војску. Такође, предлагано је да се осмотре, али командант 21. ландвер дивизије Артур Пшиборски наређује покрет правац Сакалиште. За то вријеме креће невријеме, а извидница Михајла Рашића избија на Цер.

Почињу да лете први меци, али командант 42. батаљона Подгајски који је избио око 22:30 преко Велике и Мале Лисине на пут Шабац-Текериш није био узнемирен, јер је сматра да су то дијелови Лешничког одреда, не схватајући озбиљност ситуације. За Чехе из прашког пука ово је био превелики напор. На Дивчу су остали 6. и 7. чета 28. прашког пука са командантом Јозефон Фридлом.

Са друге стране, на челу српске војске је легендарни Степа Стапановић, који је послије ове битке добио чин  – ВОЈВОДЕ.

Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије И позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степа Степановић је схватио важност планице Цер. Он је самоиницијативно одлучио да заузме њене важне и доминантне коте Тројан и Косанин град, наводи Историјски забавник.

Степановић је цијели ток битке посматрао из села Драгиње. У том се селу и данас налази клупа са које је командовао битком. А онда, око 3.00 ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба.

Српска војска била је веома мотивисана и дисциплинована. Храброст уз мотивисаност, борбени и слободарски дух српске војске ушле су у легенду.

Када је заузет Рајин гроб битка се завршила, српска војска је побједила, а остаће и упамћене ријечи Степе Степановића које је упутио војницима.

– У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине китећи своје заставе славом која ће сијати док српства траје – рекао је Степа Степановоић тада.

Иако надмоћнија у сваком смислу, сем у моралу и слободарском духу, аустроугарска војска губи. Српска војска побједом на Церу улази у легенду као војска која је извојевала прву савезничку побједу у Првом свјетском рату. Свјетски медији почињу са одушевљењем да пишу о Србима и срспкој војсци.

Губици су са обе стране били огромни, али већи са аустроугарске стране.

У част ове славне побједе композитор Станислав Бинички у Ваљеву је компоновао чувену патриотску песму „Марш на Дрину“.

Пој, пој Дрино, причај роду ми

Како смо се храбро борили

Пјевао је строј, војев’о се бој

Крај хладне воде

Крв је текла, крв се лила

Дрином због слободе.

У част ове побједе и у част команданта Гвозденог пука Миливоја Стојановића настала је ова славна композиција која је постала симбол храбрости Срба у Првом свјетском рату.