Сахрана генерала Врангела био је највећи међуратни спровод и својеврсна посљедња велика парада руске емиграције у Београду. Ево како су српске новине о томе извјештавале 1929. и колико је народ патио за губитком овог храброг генерала.

Генерал Врангел

Разочаран, уморан и сит лажних обећања и закулисних политичких игара, као и разноразних притисака, посљедњи главнокомандујући руске добровољачке армије, Петар Николајевич Врангел, у новембру 1926. напустио је Сремске Карловце. Најпре је отишао у Француску, а затим у Белгију, да би се напосљетку настанио у Бриселу гдје се и разболио, након година безуспјешних борби и напора.

Преминуо је 25. априла 1928. године у Бриселу. По једној верзији, отровао га је брат његовог слуге који је кратко вријеме живио у његовој кући, и за кога се сумњало да је био совјетски агент. Али, то никада није јавно доказано и објелодањено, иако се и данас истражује, разматра и доказује.

И пуковника Царске армије и генерала Беле армије, Котепова, који је дошао на Врангелово мјесто, задесила је готово иста судбина јер је киднапован тако што су га успавали и унијели у кола. Милер, трећи насљедник РОВСА, окусио је сав ужас комунистичког, бољшевичког терора. Све индиције иду ка томе да је Врангел несумњиво био жртва бољшевичке ликвидације.

Генерал Врангел је првобитно био сахрањен у Бриселу, али је у тестаменту оставио да жели да буде сахрањен у главном граду своје друге домовине, Краљевине СХС, гдје је био духовни и вјерски центар руске емиграције. Његово тијело ексхумирано је и пренијето у тадашњу, а и садашњу престоницу, гдје и данас почива у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану.

У овој цркви били су чувани барјаци и заставе Бијеле армије, а међу њима више од пола историјских застава Царске армије још из доба Наполеона одн. Кутузова. Генерал Врангел је то знао и желио је да буде сахрањен испод застава своје армије и 6. октобра 1929. године генерал Врангел пренијет је у Србију и поново сахрањен у Београду. То је била највећа међуратна сахрана, прије сахране краља Александра Карађорђевића.

Његов гроб је прошао кроз цијелу земљу. На свакој локалној жељезничкој станици излазио је српски народ, као и представници руских колонија који су живјели у нашој земљи, да упуте посљедњи поздрав генералу. Бацали су цвијеће и плакали.

У Београду се окупио сав народ који је могао да дође. Врангелова сахрана је, према ријечима др Алексеја Тимофејева из Института за новију историју Србије, била посљедња парада велике руске емиграције гдје су присуствовали сви представници и старије генерације рођене у Русији и оних који су рођени у емиграцији. Тек тада се видјело колико много Руса заиста има у Београду.