Једно од најважнијих правила установљено још у хиландарској болници била је изолација оних који су заражени преносивим болестима од осталих болесника и здравих људи.

Хиландарска болница

Лијечење у средњовјековној Србији заснивало се на достигнућима ондашње научне медицине, насупрот предрасуди да су једине терапије биле враџбине и бајање. Тако је Свети Сава прописао кажњавање надриљекара, а Дечани су имали свој клинички центар.

Средњовјековни српски љекари, као и данашњи, бавили су се најразличитијим областима, од ургентне медицине, преко епидемиологије, до гинекологије. Они су били и фармацеути који су, уз помоћ стручних приручника, справљали лијекове биљног, животињског и минералног поријекла.

Једно од најважнијих правила установљено још у хиландарској болници била је изолација оних који су заражени преносивим болестима од осталих болесника и здравих људи.

– Пред крај друге половине 12. вијека, одмах по уређењу Хиландара, Свети Сава, по угледу на болницу цариградског манастира Свете Богородице Евргитиде, оснива у њему прву српску болницу – забиљежио је академик др Реља В. Катић, који је више од 50 година посветио изучавању старе српске медицине.

Многима је и данас тешко да прихвате овакву слику просвјећне средњовјековне Србије, јер сматрају да за њу нема доказа. Међутим, докази постоје одавно, али знања о њима нема.

Све предрасуде о томе да су средњовјековни Срби били варвари који су се лечили враџбинама пале су још 1952, када је академик Ђорђе Сп. Радојичић, истражујући библиотеку Хиландара, нашао средњовјековни медицински приручник на српском.

Књига садржи теоретска излагања и практична упутства за лијечење, и настала је и коришћена је на тлу Србије. Непознатим путевима је стигла до Хиландара, гдје је сачувана. Зато је названа Хиландарски медицински кодекс, иако није написана у Хиландару.

Приручник садржи медицинска знања, од оних из античке Грчке и Рима, па све до најмодернијих средњовјековних достигнућа из чувених медицинских школа у француском Монпељеу и италијанском Салерну.

– Идући у корак са најкултурнијим народима Европе, Срби су радо примали културне тековине Византије и Запада. Хиландарски медицински кодекс садржи преведене на српски језик најзначајније списе салернске и монпељеске медицинске школе. Ове чињенице говоре да је српска средњовековна медицина била на нивоу европске медицине – указивао је др Катић.

Као важан дио Хиландарског медицинског кодекса академик Катић је истицао његов дио посвећен заразним болестима, које су харале Балканом, нарочито од средине 14. вијека, када је с турским освајачима стигла и куга. Уз њу, српски медицински приручници бавили су се и великим и малим богињама, сифилисом, бјеснилом, лепром и маларијом.

Куги је посвећен највећи простор у медицинским приручницима, јер је била честа појава, а остављала је за собом неописиву пустош. Узрочником најтежих зараза сматран је затрован ваздух, па је савјетована строга изолација од простора гдје бораве обољели.

Хиландарски медицински кодекс био је стандардни приручник љекара у српским средњовјековним болницама, осниваним као дио државне установе при манастирима.

Српске средњовјековне болнице могле би се подјелити на две врсте: једне које су служиле искључиво за лијечење и друге које су биле склоништа за сиромахе и болеснике од неизлијечивих хроничних болести. Обољеле су лијечили љекари емпирици који су изучили љекарску вјештину као занат радећи уз љекаре. Болница је имала шефове одјељења, а на сваком одјељењу налазили су се два љекара и по један помоћник – навео је др Катић.

Српска средњовековна медицина доживљава врхунац у 13. и 14. вијеку, јер располаже свим тадашњим значајним медицинским списима, установљене су и градске болнице и апотеке, постоје прописи из комуналне хигијене, установљена је институција карантина за сузбијање заразних болести…

Студеничким типиком, који је написао Свети Сава 1208. године, оснива се у Студеници болница, по византијским манастирским узорима.

Поред упутстава за рад болнице, Свети Сава је прописао и забрану надрилекарства, наводе агенције.

У урбаним насељима средњовјековне Србије постојале су канализација и комунална хигијена, као и у цијелом „византијском комонвелту“, земљама културног круга Ромејског царства, насљедника римских традиција. То је био основни разлог због кога је овај простор, до доласка Турака, био мање погођен епидемијама тешких заразних болести.

Српске болнице биле су организоване по угледу на византијске, па је она у Дечанима имала специјалистичка одељења као клинички центри, слична онима у болници цариградског манастира Пантократора: „за лијечење оних који страдају од рана или повреда“, „за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра“, „за лијечење оних који су се сасвим савили и нису могли ништа радити“, „за болне од свете болести – епилепсије“, „за болести очију“…