Кнегиња Персида Карађорђевић, супруга кнеза Александра Карађорђевића, упамћена је као велика и утицајна жена, личност за себе. Била је ћерка војводе Јеврема Ненадовића.

Персида Карађорђевић

На лозу из које је потекла и ону којој је припала оставила је лични траг, јер је била довољно снажна и способна да не остане у сјенци знаменитих предака и потомака.

Рођена је 15. фебруара 1813. године у Бранковини, у дому Јеврема и мајке Јованке, кћерке угледног војводе Младена Миловановића. Њено име се по природи ствари доводи у везу и са Јаковом Ненадовићем, јер јој је први српски министар полиције био деда. У таквом окриљу образовање није могло да јој измакне, али је од породице очито наслиједила и мудрост и одлучност, по чему је у каснијим годинама живота била препознатљива. Све су то, говорило се, одавале њене маркантне црте лица.

Имала је 17 година када се, 1. јуна 1830, удала за Александра Карађорђевића, сина вође Првог српског устанка Карађорђа и Јелене Јовановић.

Вјенчање се догодило у Хотину, у Бесарабији, гдје се њен супруг школовао. Персида је родила чак десеторо дјеце – најприје је родила Полексију, потом Клеопатру, па Алексија, Светозара, Петра – будућег српског краља, Јелену, Андреја, Јелисавету, Ђорђа и на крају Арсена. Послије 14 година брака, Александар је загосподарио Србијом, пошто су га на пријесто довели Уставобранитељи, након што је свргнут Михаило Обреновић.

Тако је Персида постала кнегиња, али не она која влада из сјенке, него она која отворено подржава и у стопу прати супруга. Говорило се да је посједовала доминантну одлучну црту која је кнезу недостајала, па су се добро допуњавали. Он је био систематичан, али је она зато управљала кризама. Ситуацијама које је било тешко контролисати, владала је без страха и панике.

Персидина и Александрова ћерка Клеопатра, за чији рођендан је чешки композитор Алојз Калауз компоновао пјесму “Што се боре мисли моје”, је имала само 20 година када је умрла, па је њена мајка 1856. године подигла чесму у селу Неменикуће на Космају. На мермерној плочи стоји натпис: „Персида Карађорђевић, кнегиња србска, подиже овај источник за спомен своје премиле кћери Књажевне Клеопатре, рођене 14. нове 1835, а упокојене 1. јулија 1855“. Испод плоче је изрезана српска круна, а испод ње исписане ријечи: „Овај извор што жубори овде, то је спомен цвијета који вене, то су сузе мјесто ладне воде, у жалости што су проливене“.

Сматрала је да је култура важна сфера друштва и да мора да се његује и шири, јер је то пут којим ће се, ако буде изабрала, Србија издићи. Много тога је радила да се то заиста и деси, па не чуди што се данас спомиње као велика ктиторка. Оснивање првог српског позоришта у Београду, 1847. године се приписује управо њој, наводи портал Опанак.

С друге стране, кнегиња није запостављала ни духовни живот, о чему свједочи црква Светог Илије, која је подигнута на њену иницијативу. Боравећи у Сокобањи кнегиња је баш на дан овог свеца отишла на извор ријеке Моравице, када је примјетила да се много народа окупило око обичног каменог крста. Та сцена јој није дала мира, па је одлучила да поклони импозантан прилог како би се на том мјесту подигла црква, у којој би људи могли да проналазе духовни мир. Изградња овог, најстаријег црквеног објекта на територији Сокобање, почела је 1869, а храм је освијећен три године касније.

Остало је забиљежено и да је цркви посвећеној Вазнесењу Господњем у Мионици, 1856. године даровала скупоцјени крст на пријестолу и дарохранилницу „од пахвонда“. Да је Персида била важна и утицајна личност, говори и чињеница да јој је турски султан додијелио Орден падишаховог портрета, што је био јединствен случај у турској историји.

Међутим, владавина њеног супруга није потрајала, јер је 1858. године сазвана Светоандрејска скупштина, када је Александар морао да абдицира. То је проузроковало пресељење породице Карађорђевић на имање у близини Темишвара. И ту се негдје завршава прича о њој, бар што се тиче њених заслуга за земљу и народ којем је припадала и који је вољела. Умрла је 29. марта 1873. године у Бечу. Дјело Катарине Ивановић, прве жене сликара у Србији, „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“ важи за једну од најбољих слика у српском класицизму, које је остало као трајно сјећање на супругу кнеза Александра.