Ако погледамо историју читавог региона видjећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака.

Руско писмо Титу

Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бjежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци – неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем – и који су ратовали у Првом свjетском рату или у Балканским ратовима. Међутим, тај дiо четника „са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу.

Према оцjенама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета. Остале три четвртине четника нису били регуларни одреди, него они који су благовремено „отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди. Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за време социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом. Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима – Немцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити. Једно је сигурно: ни званични ни „незванични” четници нису долазили у сукоб са Црвеном армијом. Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генралисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”. Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Њега су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Кесеровић и мајор Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике – црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који свjедоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине:„Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо друкчије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”. Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убjеде Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима. Титови сљедбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом свjетлу, јер је у току Другог свjетског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.

Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком. А и после 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције. Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи љевичарских схватања. Такав је, на примјер, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавјештајне службе, али те чињенице нису историјски потврђене. Такви људи су могли изградити „мостове пријатељства“ између четника и партизана. Другим ријечима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нису били за то заинтересовани, објављено је на порталу „рбтх“.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије. Најважније је да се из свијести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе. Треба, ипак, имати у виду да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима. Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.