Манастир Милешева, једна од највећих светиња која је у културној, духовној и националној историји нашег народа имала непроцјењиву улогу, у Срба је позната као дом чувене фреске Бијели анђео, али и гробно мјесто Светог Саве.

Манастир Милешева

У српској хијерархији манастира Милешева је, због изузетног духовног, али и умјетничког значаја заузимала друго мјесто, одмах послије Студенице.

У средњовјековним изворима спомиње се и као „велики манастир“, те манастир Светог Саве.

Краљ Стефан Владислав подигао је између 1234. и 1235. ову светињу као манастир-маузолеј, а година која је Милешеву уписала у најважније странице српске историје јесте 1237., када је српски владар баш ту из Трнова пренио тијело свог стрица Светог Саве. Мошти архиепископа Саве остале су да „почивају“ у манастирском миру све до 1595. године, када су их Турци по наредби Синан-паше спалили у Београду.

Но, неки трагови се никада не могу избрисати – па се тако у овом манастиру и дан данас налази фреска за коју се сматра да најреалније приказује овог светитеља, наводи портал Дневно.

Двије ријечи које неизоставно везујемо уз манастир Милешева јесу Бијели анђео– фреска која је Србију винула у дословце космичке висине. Ово ремек дјело средњевјековне умјетности припада реду најљепших и најважнијих европских сликарских достигнућа, а на сводовима милешевског манастира осванула је у 13. вијеку. Фреска својом љепотом и савршеном композицијом већ деценијама импресионира заљубљенике у сликарство и иконографију, и то не без разлога.

Бијели анђео не само што доноси потпуни склад, одише бескрајном вјером и надом и преноси ону најважнију поруку – поруку љубави и мира, већ и је насликан тако да посјетиоца гледа директно у очи без обзира из ког угла га посматрате.

Бијели анђео је дио композиције „Мироноснице на Христовом гробу“, а на фресци је представљен архангел Гаврило раширених крила, обучен у бијели хитон како сједи на великом камену и усплахиреним женама прстом указује на Христовог гроб, заправо у том тренутку већ мјесто његовог васкрснућа. Бијели анђео је гласник свевјечне истине о Христовом васкрсењу, и самим тим у српском народу се ова фреска укоријенила као синоним за наду, спасење и чуда. Интересантно је да је ова фреска била скривена од очију јавности све до 20. вијека. Наиме, у 16. вијеку је преко ње насликана друга фреска, а Бијели анђео се указао готово 400 година касније, приликом рестаурирања манастира.

Да је Бијели анђео заиста српско благо којом се несмањеном пажњом диви васцијели свијет свједочи и податак да је изабран као најважније дјело европске умјетности, али и симбол свеколиког мира. Ова фреска као отјелотворење најважнијег хришћанског тројства, љубави, вјере и наде, уписана и у модерну историју 1963. године. Наиме, први сателитски пренос видео сигнала између Старог континента и Америке садржао је међу кадровима и милешевску фреску, као посебан поздрав нас Европљана онима на другом крају свијета.

А, када је из Европе послат и први сателитски сигнал у васиону је послат „пакет људских достигнућа“ – биле су то слике човјековог освајања Мјесеца, Кинеског зида и Бијелог анђела… Вјеровало се да ће, ако у свемиру уопште постоје разумна бића, лик Бијелог анђела протумачити као поруку љубави и разумевања.