Остаци православног манастира Драговића у селу Кољане, надомак Врлике у Далмацији, који су били изронили из акумулационог језера Перућа, посљедњих дана због обилних киша поново свој мир траже под водом.

Остаци манастира

Владимир Маринко из села Кољане, који живи у близини древне светиње, рекао је да су манастир Драговић чије зидине су поново биле видљиве обилазили бројни туристи из земље, али и свијета.

Он је истакао да су сваког викенда многобројни туристи и вјерници долазили да виде васкрсли манастир Драговић.

– Двоје Парижана угостио сам у свом дому и они су отишли да виде потопљени манастир. Били су одушевљени кад сам им рекао да сам Србин и да сам живио у Београду – испричао је Маринко.

Према његовим ријечима, неколико дана непрекидно је падала киша и набујала Цетина пунила је језеро Перућу.

– Остаци потопљеног манастира Драговића поново се спремају да у дубинама језера нађу свој мир и да се поново једног Божјег дана појаве на радост вјерника и многобројни туриста – каже он.

У израњању манастира Драговића из Перућког језера, и Срби који живе далеко од свете далматинске земље виде Божји знак да треба и они да се врате и обнове огњишта са којих су протјерани у протеклом рату.

– Без обзира гдје данас живимо, ово је Божји знак да се што више враћамо у нашу отаџбину, да заједно из пепела подижемо наша огњишта и обнављамо наше светиње у Далмацији – својеврстан је позив Маринка, који је обновио своју кућу у једном од српских села у врличком крају.

Мјештани Врличког краја истичу да је појављивање манастира Драговић доказ вјековне српске присутности у Далмацији.

Од оснивања 1395. године, па до данас манастир Драговић је упорно постојао, селећи се са мјеста на мјесто, рушен је и опет подизан, потапан, али поново је васкрсао у Цетинској крајини.

Манастир Драговић подигнут је 1395. године уз ријеку Цетину, недалеко од Врлике. Године 1480. Турци су га опустошили, па је светиња обновљена, а братство се вратило послије двије деценије.

Вијек касније, гоњени гладном годином, монаси га поново напуштају и Драговић је био пуст до 1694. године, када га је обновио епископ Никодим Бусовић.

Убраја се у три најважнија православна манастира у Далмацији, уз Крупу и Крку.