На уласку у Мојсињске планине, у атару Рибарске ријеке је село Каоник, које по предању постоји око 600 година. У селу са око 340 кућа изграђено је чак тринаест цркава. О свакој богомољи, као и о старом храсту – запису из 14. вијека – брине по неколико каоничких фамилија.

село Каоник

Ово је Каоничка Света гора. Сваки кутак села је дио богате историје Троморавља, од римских извора, средњовековних утврђења, до српско-турских ратова 19. вијека, када је сточарска насеобина постала велико насеље подно Чокотоног брда.

Већина храмова у Каонику су, према ријечима пароха Александра Кузмановића, из средњовјековног периода или из периода српско-турских ратова с краја 19. вијека, међу којима је и храм Свете Недјеље.

Сваку цркву одржава по неколико људи, каже Борисав Стевановић, који је чисте, отварају за празник и недјељом.

Каоничке цркве изграђене су у дијеловима села гдје живе поједине породице. У Хајдучком Гају је богомоља Свети Јелисеј, а најстарија црква у селу посвећена је Вазнесењу Господњем у Црквини.

• У близини царског града иза Чокотиног брда живи једно село мало, село славно, православно. Ту Рибарска ријека тече, ту је моја дедовина.
• У овој цркви венчали су се мој прадједа, дједа, мој отац и ја – наглашава Мирољуб Милановић у репортажи за РТС.

Такве услове нема ниједно село, каже Витомир Анђелковић: “Толико цркава, хвала богу, добро је. Раније док сам био ја млад ишло се пјешке на сабор од цркве до цркве, није имало бицикле, коњи и чезе, аутобус није радио”.

Народ верује у цркве, записе и љековите воде. То су мјеста гдје се Каоничани срећу, веселе и тугују. Само сложни, градећи своју Свету Гору, путеве и куће, изграђују сопствени идентитет и обезбјеђују опстанак на овом простору.