Србија се на почетку 20. вијека спремала за ратове који ће услиједити деценију касније. Одређена су велика средства из државног зајма за набавку оружја и муниције код француског „Шнајдер-Крезоа”, корпорације у рангу „Крупа”, „Шкоде” и „Викерса”. Сви су они имали разрађене механизме продаје и давања бонуса коме треба.

ТАЈНЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ фото: kurir.rs

Пошто је 1906. закључен зајам, Србија је у Француску упутила војну комисију да надгледа испоруку муниције и опреме. Њом је руководио пуковник Михаило Рашић, а за техничку исправност робе био је одговоран његов колега истог чина Дамјан Влајић, начелник артиљеријског одељења Министарства војног.

Докази о миту

Убрзо су други чланови комисије, „мање важни”, примјетили да је у топовској муницији много шкарта, што је имало посебну тежину с обзиром на чињеницу да су „Шнајдер-Крезоови” топови од 75 мм представљали главно артиљеријско оруђе наше војске. О томе је са лица места обавјештено Министарство војно, али оно ништа није предузимало.

Вјероватно би тако и остало да се Србија поводом Аустроугарске анексије Босне и Херцеговине није опасно приближила рату. На тајној сједници Скупштине 20. децембра 1908. један посланик је покренуо ово питање, а министар Степа Степановић три дана касније поднио је оставку. Његов насљедник је одмах смијенио пуковнике Рашића и Влајића, а скупштинска комисија је утврдила да је више од половине читаве поруџбине шрапнела примљено „противно техничким погодбама и на сумњив начин”. Осим тога, Рашић је пристао да нам Французи испоруче муницију слабије убојне моћи, што је имало директну посљедицу по борбену готовост наше артиљерије.

Није било конкретних доказа да је примио мито, али другог објашњења за ово није било.

Анкетни одбор формиран у Скупштини радио је годину дана и сачинио извјештај на 310 страна. Кривица пуковника Рашића прецизирана је у 17 тачака. Он и Влајић ухапшени су у јулу 1910, али су већ послије две недјеље пуштени да се бране са слободе.

На процесу који је услиједио оптужбе против Влајића потпуно су одбачене, док је Рашић ослобођен уз бројне материјалне пропусте у судском претресу, наводи Курир.

„Суд није позвао на свједочење петорицу чланова српске војне комисије који су први указали на злоупотребе Рашића. Није саслушано ни техничко особље при поменутој комисији. Такође, није узета у обзир ни обимна документација сакупљена у скупштинској анкети. Чак и за стандарде ондашњег судства у Србији било је незамисливо да у случају пуковника Рашића пред судом буде испитан само оптуженик и нико више.”

Пензија, па унапређење

Пуковници су само пензионисани. Рашић је враћен у службу и унапријеђен у чин генерала у вријеме балканских ратова, пред крај Првог свјетског рата постао је шеф Српске војне мисије у Француској, а доцније је упућен у САД да тамо наше исељенике регрутује за борбу. Никола Пашић га је узео у своју владу за министра војног.

Данас по једна у лица у Београду и Шапцу носи његово име.