Комисија, која је формирана по налогу Владе Републике Српске, констатује да двије трећине мртвих и рањених нису имале везе с ратним дејствима, већ са злочиначким делима. У Сарајеву је током рата у БиХ убијено око 3.000 српских цивила, а 1.700 их је тешко рањено, наводи се извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

убијено око 3.000 српских цивила, а 1.700 их је тешко рањено

Комисија, која је формирана по налогу Владе Републике Српске, констатује да двије трећине мртвих и рањених нису имале везе с ратним дејствима, већ са злочиначким дјелима.

„У Сарајеву је било 211 логора и мјеста заточења Срба. На хиљаде их је затворено без јасног повода, а затвореници су претрпјели најтеже насиље, искључиво због националности“, наводи се у резимеу.

Додаје се да је пријављено 800 несталих Срба на подручју града Сарајева, који је би под контролом СДА.

До данас није пронађено 260 Срба. Број несталих је вјероватно и већи јер су убијене читаве породице, а да они који су преживјели нису могли да пријаве нестанке, те ове нестале особе нису ни идентификоване ни пребројане. Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине почињене над српским грађанима.

У документу се наводи да су Срби били у двострукој блокади, унутрашњој и спољашњој. Прва је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага и утицала је на све становнике. Друга, непробојнија блокада, коју су поставиле бошњачке снаге, била је усмјерена искључиво на Србе. Тако је сву хуманитарну помоћ контролисала бошњачка СДА која је, у подјели, дискриминисала Србе. Због тога је оцијењено да је УНХЦР постао „де факто“ добављач за муслимане и бошњачку војску. Из тих разлога Комисија сматра непримјереним називати Сарајево „опкољеним“ градом.

СДА је на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровео удружени злочиначки подухват који је обухватио све бошњачке државне институције.

Појашњава се да је СДА регрутовала и наоружала кључне актере кампање терора крајем 1991. године, припаднике организованог криминала, осуђенике, силоватеље и наркомане, који су пуштани из затвора захваљујући амнестији Алије Изетбеговића.

„Један од специфичних аспеката кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодјела (мучења и групна силовања)“, стоји у извјештају.

Томе је, како се наводи, претходила кампања дискриминације и демонизације Срба који су били потиснути и искључени као грађани и чији животи нису били важни. Чим је БиХ постала независна СДА је почела отпуштати Србе са значајних позиција, мијењајући их поузданим муслиманима.

Медији и невладине организације играли су велику улогу у кампањи демонизације ширењем лажних информација и фокусирањем пажње и саосјећања искључиво на врло стварне патње муслимана, притом потпуно игноришући патњу Срба.

Као повод за рат наводи се референдум за независност 29. фебруара 1992., док је потписивање Дејтонског споразума било повод за велики егзодус Срба из Сарајева. Констатује се и да злочини над Србима никада нису квалификовани као оно што су били – ратни и злочини против човјечности геноцидна дјела.

Црне бројке

Подаци о убијенима се крећу од 2.600 (СИПА) и 3.300 (МУП РС), док је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица РС пописао „око 3.000 убијених“.

Српско становништво града, који тврди да је толерантан и мултиетнички, потпуно је елиминисано од стране оних који и даље тврде да су главне жртве сукоба.

Извештај је објављен на веб страници www.incomfis-sarajevo.org . Садржи 1.250 страница и подијељен је у седам поглавља. Сачинили су га Рафаел Израели, Виктор Безрученко, Дарко Танасковић, Лоренс Френч, Ђузепе Закарија и Патрик Барио.

КОМИСИЈА наводи да су се Срби борили за самоопредјељење, грађанска права и против пријетње истребљења. Бранили су право на живот у међународној признатој Југославији. Првобитни циљ стварања Републике Српске био је очување Југославије, али када су њу одбацили Хрвати и муслимани, циљ се промијенио у политичку и културну аутономију и једнака права за Србе у БиХ. Муслимани су се, с друге стране, борили за унитарну државу у којој неће бити мјеста за политичку и културну аутономију Срба.

Извор: ИН4С