Иако је живот овог патријарха слабо познат у ширим круговима нашег друштва и данас су видљиви трагови његовог пастирског дјеловања.

Загонетна смрт патријарха Лукијана

Ипак, најзначајнији тренутак његовог живота можда је управо био његов страшан крај, након кога се, достојно испунивши вишевјековни задатак, угасила Карловачка митрополија. Наиме, у љето 1913. године, уморни патријарх Лукијан одлази на лијечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедјељни боравак у Бадгаштајн. На пут је кренуо веома расположен, а како су то обичаји налагали, до жељезничке станице су га испратили придворни монаси. Треба напоменути да је у ондашњој јавности, иначе, придворним калуђерима веома замјерано што дозвољавају да патријарх путује без пратње која би приличила његовом високом достојанству. Под притиском јавности, придворни монаси упозоравали су патријарха више пута на оваква негодовања, чак је и он сам, упркос томе што је управо волио да путује без раскоши и неког великог церемонијала, размишљао да задужи једног приватног секретара који би га пратио на путовањима. Међутим, на крају овај план није остварен и отпутовао је сам.

Препознатљиви иницијали

Околности његовог боравка биле су уобичајене, кад је, изненада, у сједиште Карловачке митрополије стигла вијест да је њихов архипастир нестао у поподневним часовима, у понедјељак, 1. септембра. Наводно, упркос томе што су га познаници одвраћали, патријарх је, по лошем времену, кренуо у шетњу по оближњој планини, из које се те вечери није вратио. Кад се ни у уторак није појавио, мјесна жандармерија почела је да га тражи. Лоше вијести су се убрто прошириле патријаршијом, па је заједно с епископима викарним и бачким, владика Мирон је замолио будимског владику Георгија Зубковића да у пратњи дворских монаха, протосинђела Викентија Вујића и архиђакона Иринеја Ћирића, отпутује у Бадгаштајн, с циљем да на тамошње власти изврши притисак који би их додатно подстакао на потрагу за несталим патријархом. Већ прве суботе након патријарховог нестанка, у реци Ахе нађени су први трагови који су суморно упућивали на мјесто гдеј се, највјероватније, налази његово беживотно тијело.

Најприје је нађено парче доњег рубља, а потом и дио кошуље, с језичком на коме су, латиничним словима, били исписани иницијали Лукијана Богдановића. Они су савршено одговарали свим другим, извезеним на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби. Исто тако и материјал, као и име произвођача на нађеном комаду, били су истоветни осталим патријарховим кошуљама. Недуго потом, нађени су и други дијелови одјеће, нажалост веома оштећени, тако да су се много теже могли повезати а несталим страдалником. Како су сви докази упућивали на корито ријеке Ахе, оно је свакодневно, од јутра до мрака, претраживано. Чак је одређена и награда од 1000 круна ономе ко први нађе патријархово тијело. Кад су изморени жандарми обуставили потрагу, др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио је, уз помоћ још двојице људи, да стопу по стопу гази муљ потока, како би нашао остатке свог пријатеља и рођака. Коначно, кад је крајем октобра ријека опала, Васиљевић је у близини жељезничке станице Кламштајна, тридесетак километара од претпостављеног мјеста несреће, нашао патријархов леш. Након што је стигла комисија, посебно састављена како би извршила обдукцију, ковчег с патријарховим остацима пренесен је до зида тамошње капеле гдје је, у присуству свештених лица, отворен. Комисија је утврдила идентитет тијела још прије него што је у Дорф Гаштајн допутовала делегација Карловачке митрополије. Идентитет је утврђен на основу поправљених зуба у очуваној вилици, ципела и кошуље. Поред ових доказа, архиђакон Иринеј посвједочио је да сви они који су патријарха добро познавали, могу „с највећом поузданошћу потврдити идентитет”.

Жртва завјере?

О трагедији која је задесила Православну цркву писала је штампа широм простране Монархије. Тако су почеле да колају најмаштовитије гласине које су, на различите начине, објашњавале патријархову смрт. По једној од њих, патријарх је био жртва атентата, извршеног по жељи угарске владе, док је по другој помраченог ума готово несвјесно упао у поток. Много се шапутало и о тајанственој душевној болести која је мучила несрећног Лукијана. Ипак, у својим записима тадашњи патријаршијски архиђакон Иринеј Ћирић оповргва такве тврдње, наводи портал Принцип.

Још прије него што је нађено његово беживотно тијело, у мађарској штампи појавио се напис под насловом „Патријарх Богдановић убијен (??)”, у коме је, уз ограду да „поузданих вијести још нема”, писано како је „патријарх Лукијан Богдановић пао као жртва јужнословенске завјере” и да су га „завјереници напали и убили”. И Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Иштвана Тисе, упорно је тврдио како су патријарха у ствари убили српски завереници.

Коначно, ново свјетло на тајну патријархове смрти бачено је двадесетих година двадесетог вијека. Наиме, у јулу 1913. године, управо кад је патријарх Лукијан кретао на одмор, у Карлсбаду је неколико дана боравио архимандрит Георгије Видицки, настојатељ манастира Ковиља. Током његовог боравка у овој бајковитој бањи, архимандрита је на „поверљив разговор” позвао један неименовани мађарски гроф, који је био и „министар на расположењу”. Претпостављајући да је након неуспелог именовања за будимског владику, Видицки постао непријатељски расположен према патријарху, у току разговора, гроф му је повјерио планове групе угарских политичара који су желели да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, морално или чак физички, да даље обавља своје архипастирске дужности. Георгије Видицки је с највећим презрењем одбио и саму помисао да буде саучесник у таквој подлости, а крајње необичан разговор који је водио с мађарским грофом, касније је објавио у „Патријаршијском гласнику” из 1922. године. Из овог потоњег свједочења извјесно је да је одређени круг људи из врха монархије на умору желио да нестанком патријарха Лукијана Богдановића унесе смутњу и додатни немир међу Србе чије је остварење сна о животу у једној држави било све опипљивије.