– Још увијек постоје отпори да се прихвати истина о томе шта се десило у Белој Цркви 1941 – каже судија Гојко Лазарев, који је рехабилитовао жандарме које је прије 76 година убио Жикица Јовановић Шпанац.

Жикица Јовановић

– Тог 7. јула 1941. Жикица Јовановић и још један локални алкохоличар Цветин Солдатовић пуцали су на обичне српске жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића, иако тамо и на 50 километара у околини није било ниједног њемачког војника. Те чињенице које показују да то није могао бити почетак устанка против окупатора већ почетак борбе за власт и револуције неки и даље одбијају да прихвате – каже Лазарев који је сада предсједник Вишег суда у Шапцу.

Он наводи да највише отпора чињеницама пружају људи који су деценијама били изложени комунистичкој пропаганди која је 7. јул славила као Дан устанка у Србији.

– Људи тешко прихватају промјене и стварност која је другачија од њихових увјерења. Они који су били на страни Јосипа Броза не желе да сагледају чињенице па ће и ове године славити тај дан, када је у ствари Србин пуцао на Србина – наводи Лазарев.

 – Тог дана у Белој Цркви и на 50 километара унаоколо није нигдје било ни једног њемачког војника – каже Гојко Лазарев.

На питање да ли је добијао пријетње због предсједавања вијећем које је 11. децембра 2008. рехабилитовало убијене жандарме, Лазарев одговара да су му упућиване оштре ријечи, али да их није схватао као пријетње.

– Неколико припадника партизанског покрета ми је упућивало разне ријечи. Један народни херој ми је рекао да је срамота што сам судија. Нисам реаговао јер је потребно вријеме да се прихвати истина – наводи Лазарев.

Он је једно вријеме остао без посла, али каже да у томе није била пресудна одлука о рехабилитацији жандарма, већ то што се борио против локалних моћника за независност судства.

Датум 7. јули 1941. када је политички комесар Жикица Јовановић Шпанац на Ивањданском вашару у Белој Цркви код Крупња убио српске жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића слављен је до 2001. године, наводи Глас јавности.

Првој прослави 1945. присутвовао је и Јосип Броз Тито који је предложио Јовановића за народног хероја. Богдану Лончару је 2000. подигнут споменик у порти цркве Светог Ђорђа у Белој Цркви, а поред њега је 2002. подигнут и споменик Миленку Браковићу.

– Лончар и Браковић су убијени без одлуке суда и без спроведеног поступка, само из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повријеђено њихово право на живот – навео је судија Гојко Лазарев у образложењу рехабилитације Богдана Лончара и Миленка Браковића.