Милорад Поповић је за вријеме Другог свјетског рата био официр Југословенске војске који се храбро борио против Нијемаца, усташа и комуниста и у тој борби оставио свој живот. Био је командант Невесињског корпуса. Својој отаџбини је дао све што има, па је тако и његова породица дала 18 добровољаца српској војсци. Није могао да остане нијем на усташке злочине па је заједно са попом Радојицом Перишићем подигао устанак у Херцеговини, послије бројних усташких злочина.

Милорад Поповић

Његов отац Марко био је виђен човек, Солунац, херој са Кајмакчалана, носилац Обилићеве и Карађорђеве звијезде, побједник из Великог рата, а његов брат Душан такође официр. Милорадов отац Марко унио је српски барјак у ослобођени Београд 1918. године, а дједа Глигор остао је да почива у Плавој гробници на острву Видо.

Од првих дана рата Милорад је бранио српски народ од усташког ножа и комунистичких звјерстава у Херцеговини. Био је висок, црн и маркантан тип, прича се да су жене просто лудјеле за њим, посебно на београдским баловима када би се као поручник Краљеве гарде појавио у официрској униформи. Истина је да му је краљица Марија поклонила коња јер је три пута побјеђивао у избору за најљепшег официра Краљевине, или како би се то модерним рјечником казало за „мистера године“.

Погинуо је на Лијевче пољу у 32.години, у борби против усташа и њихових савезника комуниста, када су се јединице Југословенске војске нашле у окружењу непријатеља. Приликом покушаја пробоја бројчано и у наоружању јачег непријатеља, за који се добровољно јавила Гатачка бригада, Милорад Поповић оставља свој живот отаџбини. Издахнуо је на рукама свог брата Душана послије унакрсне ватре усташа и партизана. Нажалост, његов гроб никада није пронађен. У част Милорада Поповића његов саборац Лазар Јањић му је написао пјесму, коју је отпјевао Мића Петровић и која данас поредставља једну од најљепших народних пјесама прошлог вијека.