Професор уставног права Милан Благојевић истакао је да у међународном праву не постоји ниједан његов извор којим би било прописано, односно предвиђено постојање такозваног Савјета за примјену мира у БиХ.

Милан Благојевић

Он је оцијенио да повремено и самовољно састајање држава чланица тог савјета не даје право том тијелу да доноси било какве одлуке или закључке који би правно обавезивали једну суверену државу, чланицу УН, каква је БиХ.

– Усљед тога тај савјет нема, нити правно може имати право да било кога другог, па ни високог представника, овлашћује да може наметати законе у БиХ, јер ни то није прописано ниједним извором међународног права, нити такву могућност дозвољава Устав БиХ – истакао је Благојевић.

Благојевић је, у колумни коју данас објављују „Независне новине“, навео да то није ни могло бити прописано било којим извором међународног или унутрашњег права, пошто би било противно Повељи УН, као највишем правном акту међународног права и представљало би само негацију државе и њене суверености.

Упркос томе, подсјетио је Благојевић, на конференцији одржаној у Бону 1997. године, тзв. Савјет за примјену мира у БиХ је, кршећи Повељу УН, усвојио закључке којима се мијешао у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност БиХ.

– Али, чак ни у њима није речено да високи представник може наметати законе у БиХ. Из овога произлазе два кључна закључка. Први је да високи представник нема право да намеће законе, нити да парламенту једне суверене државе наређује да усвоји његов закон, а други закључак је да ни државни парламент нема овлашћење како у међународном праву, тако ни у Уставу БиХ, да доноси закон о усвајању закона високог представника – категоричан је Благојевић.

Међутим, тврди Благојевић, овдашње искуство доказује да, упркос свој разложности и правној утемељености претходне аргументације, ипак наступе тренуци који доказују сљепило ума и руковођење искључиво личним интересима посланика и делегата у парламенту БиХ.

Он је подсјетио на примјер Закона о усвајању Закона о привременој забрани располагања државном имовином БиХ, гдје је Парламентарна скупштина БиХ, као основ за његово усвајање навела члан ИВ 4.а) Устава БиХ.

– Међутим, та уставна одредба, а ни било која друга одредба Устава БиХ, не даје право Парламентарној скупштини БиХ да доноси закон којим усваја закон наметнут од стране ОХР-а. Јер, чланом ИВ 4.а) Устава БиХ је прописано да је Парламентарна скупштина БиХ надлежна за „доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ или за извршавање надлежности Скупштине по овом Уставу – појаснио је Благојевић.

Цитирана уставна одредба, наводи Благојевић, даје надлежност Парламентарној скупштини БиХ да доноси само своје законе, а не законе о усвајању закона ОХР-а, при чему парламент БиХ, те своје законе може доносити само када је то потребно за спровођење одлука Предсједништва БиХ, те за извршавање надлежности Скупштине по Уставу БиХ.