У Лужанима, на иницијативу мјештана тог и дервентских села Нови Лужани и Костреш, као и бродских Барица, а поводом 80 година од геноцидног злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату, подиже се Спомен–парк у знак сјећања на цивилне жртве усташког терора.

Спомен–парк У Лужанима

Иза пројекта су стале локалне управе, борачке организације и СУБНОР Дервенте и Брода.

Биљег ужасног српског страдања гради се на мјесту са којег је већина од 410 невино страдалих мјештана вагонима транспортована у Славонску Пожегу, гдје су свирепо погубљени само због свог српског имена и православне вјере.

Лужански свештеник Драган Зарић завршетак радова најављује до 26. августа, када је у плану и служење парастоса за жртве, а чије су породице некада помен ближњима одавале у Славонској Пожеги, на мјесту погубљења.

– Циљ је да трајно обиљежимо мјесто гдје су наши преци посљедњи пут стајали живи и одакле су отјерани у смрт. Ту у предратним Лужанима, уз млин и пилану, постојале су и хале које су усташама послужиле као сабирни центар за 410 Србе из та четири села, а ускотрачна пруга за њихов пут без повратка. Сви ти мушкарци православци изнад 16 година стрпани су у вагоне и транспортовани до Славонске Пожеге где су свирепо уморени – казује за „Новости“ свештеник Зарић.

Он додаје да су евиденција и подаци о овим усташким злочинима сачувани захваљујући горком народном сјећању, сведочењима бившег логораша Душана Тривунчевића, Николе Чечавца, прикупљених као службеника при општинском Војном одсјеку. Никола је био крунски свједок тог српског погрома, претекао је срећом јер је имао две године мање од 16, са колико је у вагоне стрпан сваки приведени Србин, тог 26. августа 1941. године.

Ни дан – данас се не зна ни за гробове, ни за кости, тих 410 дервентских мученика. Некада су њихови потомци одлазили у Хрватску и над јамом, односно њивом наводног стратишта, одавали помен.

-Одавно је и то симболично спомен обележје у Славонској Пожеги, бестрагом уништено и сравњено са земљом. Зато га сада подижемо у Босанским Лужанима. Уместо њихових гробова, уз четири узвишења која симболизују њихова села, за сваког настрадалог у бетонски прстен са плочицом на којој је записано име и презиме жртве засадићемо стабло тисе које симболизује вјечност – најављује свештеник Зарић, уз захвалност Васи Мичићу и осталим мјештанима на иницијативи и истрајности да овјековјече једно од највећих страдања у историји дервентских и посавских Срба.

Слању 410 дервентских Срба на пут без повратка у Хрватску, пругом из Босанских Лужана, претходило је свирепо убиство свештеника у том мјесту Милоша Петровића. Како су „Новости“ писале, њему је недавно служен помен и освештан обновљени споменик.

– Усташе су у 32 години убиле Милоша 14. априла 1941. године, четвртог дана од проглашења НДХ (10.априла), испред парохијанског дома. Тај свештеник је био прва жртва усташког терора у том дервентском селу, из ког је већ 26. августа у Хрватску и смрт послато 410 Срба – подсећа, за „Новости“, парох лужански Драган Зарић.