Војвода Петар Бојовић био је ослободилац Београда у Првом свјетском рату. Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године, а у српско-бугарском рату 1885. године се истакао храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Пирота и Цариброда (Димитровград).

Војвода Петар Бојовић

У Првом балканском рату 1912. и 1913. године је, као начелник Штаба Прве армије, изузетно доприњео побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. пробио је бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход и Брегалничке битке и рата.

У Првом свјетском рату је командовао Првом армијом 1914. године у Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања. После мучког напада Бугара 1915. са неупоредиво слабијим снагама их је спријечио да продру на Косово, што је – уз подршку црногорске војске са другог бока – омогућило одступање српске армије преко Албаније.

У јануару 1916. је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао је пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. године руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додељеног српској војсци, у априлу 1918. је смијењен и постављен за команданта Прве армије, која је послије пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила их јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара. По пробоју Солунског фронта за ратне успјехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапријеђен у чин војводе као посљедњи генерал унапређен у овај чин. На челу Прве армије 1. новембра 1918. ослободио је Београд.

Умро је у том граду 1945. године.