Фотографија на длану, и вјечна љубав у срцу – и ту је стало цијело једно сјећање на оца. Да постоји мјерна јединица за недостајање, ту скалу пробило би све оно што осјећа Исидора Граорац. Из рата за слободу Републике Српске овој Банајлучанки остало је недостајање за заувијек. Живот нема цијену, али нема ни Република Српска, каже кћерка војника који је животом платио слободу своје дјеце.

Жртве рата

„Некада размишљам и некада бих дала све да је ту. Много нам је недостајао у многим сферама живота. Од школовања до каснијих тренутака када нам је требао савјет, помоћ. Када нам је требао ослонац. Недостајао нам је. А друге стране кад погледате. Имамо Републику Српску у којој живимо слободно и у којој можемо да кажемо ко смо и шта смо“, каже Исидора Граорац

Исидора Граорац није једина која дјетинство памти губитком најврједнијег. Хиљаде је оних који су за Републику Српску откинули највећи дио душе. То што се откинуло никада није пронашла ни Милица Тубић. За сином трага још од завршетка рата. Милан је отишао да одбрани огњиште, и никада се није вратио.

„Ја сам имала нешто новаца и рекла сам мом Милану. Искористи прилику, Зоран је већ на ратишту ајде с њима у Србију, спашавај главу. А коме да оставим тебе мајко. Ко ће се борити ако ми будемо напустили Бањалуку. Све је ово мукотрпно. Ова неизвјесност. Ја сам се те прве три године увијек надала доћи ће моје дијете. Сваким даном нада је тонула, а сва та неизвјесност је остављала рез на мом срцу. Умирено ми родитељи. Мој је мож умро и није дочекао. Ја сам у поодмаклим годинама“, каже Милица Тубић.

Са ратишта се ’95. вратио Драган Врховац. Из свирепог Озренског ратишта вратио се без ноге. Тридесет година послије, поручује да би све поновио – јер кад се брани светиња, не размишља се дуго.

„Нисам ни ја сам никада имао дилему иако сам настрадао. И не само ја, настрадали су на Озрену горе било је 36 погинулих у јединици у којј сам био и преко 50 нас је рањених. То је била цијена само једног дана, једне борбе поред осталих дана“, каже Драган Врховац.

Цијену територије и слободе зивотом је платило више од 23 хиљаде бораца Војске Републике Српске. По завршетку рата, ожиљке и ране бројало је око 45 хиљада бораца. Они који су из тог пакла изашли, а који су за слободу дали највише – кажу да није било узалуд.

„Ми старији уз велике жртве, кад см створили Републику Српску, не створили него одбранили јер је она створена у 92. години. Али на млађима је да остану да воле Републику Српску, поштују, бране и на све могуће начине да се Република Српска одбрани. Надам се да никад више неће морати да се брани ратом. Него у политичком смислу и добрим радом“, рекао је Драган.

„Хвала Богу да имамо Републику Српску. Крвљу је стечена Република. Ми је волимо. Али сад ту Републику Српску треба сачувати. Не ратом. Како? Мудрошћу и памећу. Да останемо своји на своме“, каже Милица Тубић.

„Република Српска за нас који смо изгубили некога у том рату занчи много. Нешто са чим се не смијемо коцкати, нешто са чим се не смијемо двоумити. Нешто што је свето, нешто што требамо чувати и што требамо преносити са кољена на кољено“, каже Исидора Граорац.

Свето је све што је крвљу и животима одбрањено. Оно што у темељу чува кости. Света је, зато, Република Српска. У њу је живот уградио Стево Граорац, отац Исидоре Граорац. За ову Републику Милица Тубић тражи сина Милана Тубића. За слободу, ногу је изгубио Драган Врховац. И то су само нека од имена, која су за слободу Републике, дали најсветије што су имали.