Спаљивање моштију Светог Саве на врачарском платоу свакако спада у приче које веома слабо познајемо.

Години у којој су спаљене мошти Светог Саве претходио је дотад највећи бој између Османлија и Срба, који се десио у јуну 1594. године, када је двоструко јача османска војска на крају спала на хиљаду преживјелих. Те преживјеле Османлије су, бјежећи у мирне, још увијек турске градове, говориле да њих не побјеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су, има записа, повјеровали у овог свеца, а „неки се кришом и покрстили“.

Када би се читала само Википедија, тамо штуро пише да је „тијело светог Саве било сахрањено у манастиру Милешева. За вријеме турске владавине народ српски се скупљао над моштима свога светитеља, да тражи утјеху и лијек. Бојећи се, да се са тога мјеста не дигне побуна против Турака, Синан паша Београдски је наредио да се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла (10. маја) 1594. године“. Међутим, истина је далеко суровија.

У старом турском језику „каурин“ је била ријеч којом се означавао свако ко је био другачије вјере од Османлија. Каурину је, у том, 16. вијеку, на овим нашим просторима, освајач могао да ради шта хоће, кад хоће и како хоће. Мало је у тим данима безумља било милости за Србе, који су гледали како им неки Османлија пали цркву, одводи дјецу, неријетко и жене.

Убиства су постала свакодневица, а отимања далеко чешћа. Народ више није могао да трпи. И први устанак, заправо, није био онај 1804. са Карађорђем. Било их је неколико од Косовског боја до тада. Први прави, огромни устанак подигли су Срби из Баната 1593. Тражили су од свог владике, Теодора Несторовића, да их, као духовни вођа Срба из Баната, предводи. А Теодор Вршачки био је благе нарави. По описима, био је налик Патријарху Павлу – стално у молитиви, непрестано у посту.

Одвраћао је народ од крвавих борби, одвраћајући га тако од убиства. Међутим, ужаси бесних Османлија, који су искористили први предах у рату са Аустријанцима да, онако окупљени у околини Панчева, увећају своје зулуме, натјераше народ да ово поручи владици Теодору: „Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћи ће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклети Турци са наше земље. Дај да испунимо завјет цара Лазара и свих косовских мученика!”.

Одговор је гласио:

„Да ли завјет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади, отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве? Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човјека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове““.

Међутим, оно дивљање пристигле турске војске распомамило је и Османлије из градова, који уђоше међу српска села и почеше колективну пљачку и убиства.

„Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи!“, записане су ријечи тадашњег српског народа у Банату.

О ономе што се десило Теодору Вршачком у једној од наредних ноћи остало је чудесно предање. Нећемо износити сада детаље свега што је доживио, ни какав је то био глас, ни које су то биле ријечи које је чуо у ноћи. Слиједећег дана је изашао пред окупљени народ и поручио му:

„Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин побједио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик Светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, дјецо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу“!

Устаници су урадили управо то: ишавши напред са црквеним барјацима са којих је бљештао лик Светог Саве, побеђивали су најприје мање, а онда све веће турске одреде. Шта су започели 1593, наставише 1594, ослобађајући западно Тител, Бечкерек (сада Зрењанин) и Бечеј, на сјеверу Јенопоље, Вилагош, Липово, Фачет, централно Охат и Бокшан, а јужно Парту, Мерчино и – Вршац.

Да, Вршац.

Тамо се зби један чудесан догађај, када су устаници кренули на симбол града, Вршачку кулу. Тамошњи Ага изашао је пред вођу устаника Јанка Лугошана Халабуру и понудио му да њихов двобој одлучи коме ће припасти Кула. Српски устаник прихвати позив, којим би се сачували животи и једних и других војника, па у двобоју побједи заповедника тврђаве и одруби му главу. Ако погледате грб Вршца, који већ вијековима постоји (латински натпис на грбу дадоше му Аустријанци који су потом ту завладали) и дан данас се у врху, над кулом, налази приказана Халабурина рука која на сабљи држи набодену агину главу.

Српски устаници су, гдје год би се нашли наспрам Османлија, односили побједе. Мале, али свака од њих – животно значајна. Преживјеле Османлије су, бјежећи у мирне, још увијек турске градове, говориле тамо да њих не побјеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су, има записа, повјеровали у Светог Саву, а „неки се кришом и покрстили“.

Дотад највећи бој се десио у јуну 1594, када је двоструко јача османска војска, од 11.000 људи, на крају спала на хиљаду преживјелих.

Владику вршачког су, међутим, ражалостиле двије ствари: прва је, како записа „опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ побједили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запријети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој“. Друга је била још опаснија: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савјети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави“.

Устаници су се баш тако, свирепо светили за попаљене домове, за поклану родбину, за ближње на колац набијане, за цркве уништене.

Устанак је кулминацију доживео 10. јула 1594. када је дошло 30.000 Османлија и у боју са 4.300 српских устаника однијело одлучну побједу у близини Бечкерека. Остатке, од око 300 Срба, су уништили у борби код Темишвара.

Теодор вршачки, до ког су долазили гласови о Синан-паши, послатог из Стамбола да казни Србе, свакодневно је добијао извјештаје да Османлије убијају не само учеснике устанка, већ и невине, жену и дјецу. „Срећни су били они који су умирали брзо, а таквих је било мало“. Највећи број је набијан на колац, черечен, жив дран, печен на ражњу. Села опустеше. Стотине, хиљаде несахрањених по Банату развлачиле су дивље звјери и птице.

„Бјежимо у збјегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звјери овдје живети…“, записао је ријечи Теодора Вршачког негов ђакон Стефан.

Иако су многи Срби успјели да побјегну код Аустријанца, добар дио њих у Ердељ, владика ријеши да се врати међу Турке, како би својом предајом сачувао преостали народ у Банату. Пред Османлијама потом исповједи Бога Живога, помоли се светим великомученицима и паде у руке бјесних. Они га везаше за колац, па су му полако драли кожу са цијелог тијела, од врата наниже. Кад год би се онесвјестио, поливали би га хладном водом, да би што дуже био у мукама. Османлије би га драле, а он не би кукао, већ се – молио. Светом Сави. Мученицима светим. Да сви они умоле Бога да прими његову жртву и спасе народ.

Убише тако Теодора Вршачког, али му тијело оставише са забраном сахрањивања, да би га звјери изјеле. Вукови који су се појавили, убили су неколико турских војника, али тијело светог владике нису дирали. Оба џелата која су драли кожу са њега, сутрадан по смрти Теодора Вршачког полудеше. Турском команданту који је наредио гуљење коже, избиле су неке силне ране по тијелу и он је почео да урличе у боловима даноноћно. Старешине османске наредиле су да се тијело светог Теодора Вршачког тајно однесе и на скривеној локацији сахрани, како се не би народ окупљао око њега.

А уз све то, сјећајући се да су устаници на барјацима носили лик Светога Саве, у коме су стално видјели подсјећање на снагу вјере, снагу љубави, снагу наде, Синан-паша донесе одлуку: „извадите мошти из Милешеве, спалите тог Саву усред Београда“. То се и деси 27. априла по старом, 10. маја 1595. године по новом календару. Пепео моштију узе и развеја на све четири стране свијета, увјерен да више нико међ Србљем неће ни помислити на Светог Саву, посјећа портал Гвозденипук.рс

А ево, прође више од четири вијека од тада. Светог Саву нисмо заборавили. Питање је само колико се држимо његових смјерница за живот… Никад није касно.

Ето, није касно ни ово – што смо за Теодора Вршачког, можда, тек сада сазнали. Али, и он тада, и они који су тада бљештавим ликом пред собом односили побједе, живјели су у нади да ћемо ми, њихови потомци, не ратовати – већ својим животом, својим врлинама, бити живи барјаци са ликом Светог Саве: Да ћемо баш ми бити узори другима.

То му, некако, и дође наша обавеза. Према славним прецима. А то му, некако, и дође та љубав. Према Богу и ближњима.