Петар Кочић рођен је 1877. у селу Стричићи, код Бања Луке. Основну школу је похађао у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман.

Петар Кочић

Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цијели живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца које се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.

Гимназијско образовање је почео у Сарајеву, али је због националистичких ставова и „србовања“ истјеран у трећем разреду, па је морао да пређе у Београд.

Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бањалуку. Међутим, ни тамо за Кочића није било мира!

Глас слободе

Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповједала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омладином жељном отпора против окупатора.

Тамо гдје је народ видио свог првака, држава је видјела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.

Негдје у то вријеме Кочић је написао своја најбоља дјела. Оно што није могао да каже у „озбиљној прози“ рекао је у сатири. „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ постала су дјела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.

На Кочића се гледало као на човјека крајности. Људи су га или вољели или мрзели. Причали су да је био „превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара“. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив, Петар Кочић био најбољи српски писац.

Затворен, али непоробљен

Непрестана борба узела је свој данак и уочи Првог свјетског рата на Петру Кочићу су примјећени знаци душевног растројства. Обољелог писца смјестили су за вријеме Првог свјетског рата у београдски „Дом за с ума сишавше“, прву болницу на Балкану у којој су били смјештени психијатријски болесници. Ова зграда – Докторова кула се и данас налази у Вишеградској улици на Савском венцу.

Ту је писац много времена проводио са сестрићем управника болнице, надареним хроничарем Миланом Јовановићем Стојимировићем. Младић који је у душевној болници радио као секретар, тражечи спас од аустроугарске окупације, у биљешкама је детаљно описао посљедње дане, смрт и сахрану славног Србина.

Писао је Милан да је писац био преплашен и блијед кад су га довели, али да није био нимало опасан, те је Милан и те како уживао у разговору са једним од најпаметнијих савременика.  Кочићево стање драстично се погоршало у љето 1916. године. Себе није сматрао ни болесним ни лудим и био је убјеђен да се ту нашао због небриге пријатеља.

„Кочић је све до смрти вјеровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку – кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провјере да ли је збиља болестан. До посљедњег часа говорио је како „само да дочека Србију“, па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, прерађивао је за позориште своја „Суданија“. Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти „у свим српским позориштима“ – записао је Милан Јовановић Стојимировић. Говорио је да је остављен да „паметан чами међу лудама“, све док није дошао до неких медицинских књига.

Сахрањен у црвеним папучама и са шајкачом на глави

Није много требало мудроме Кочићу да закључи шта се дешава. Схватио је тежину ситуације у којој се нашао – боловао је од прогресивне парализе за коју лека нема. Предао се… Послије шест дана у постељи, Петар Кочић је 27. августа у четири ујутро пронађен мртав, наводи Историјски губитник.

Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту „живи у слободи“ и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином. Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно мјесто на цијелом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.

У окупираном Београду били су забрањени сви јавни скупови, па чак и погребне поворке. Зато је Кочићев сандук опремљен у Душевној болници, а на вјечни починак је превезен таљигама, само у пратњи кочијаша.

Сандук за једног од највећих Срба свих времена, пише Стојимировић, направио је пацијент који је умислио да је Бог, усхићен јер је добио капут преминулог писца. Тијело Петра Кочића на чаршаву је положено у сандук. Око лица су му поређали цвијеће, а уз образе и чело јабуке. Путописац каже да је изгледало као да се велики књижевник осмјехује. Нико се није сагнуо да цјелива мртваца прије стављања поклопца, само је једна пацијенткиња викнула да таквог човека не могу да сахране „гологлава и босонога“. Разлетеше се тада по болници све док нису нашли црвене папуче које су му брзински навукли на стопала.

А онда се десило нешто што је Стојимировић памтио довјека.

„Одједном – је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтјеви? – Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску шајкачу… нас неколицина, који разумедосмо тај лијепи симбол, згледасмо се кострешени од језе“ – записао је овај хроничар.

Десет година по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренијети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила и несрећног Петра Кочића.