Чедомиљ Мијатовић (1842-1932) био је у шест мандата министар финансија, у у три министар иностраних послова, али и предсједник Српске краљевске академије и оснивач Народне странке те особа која је српској валути дала назив „динар“.

Чедомиљ Мијатовић (1842-1932)

Српски медији пишу да је као шеф дипломатије урадио много за стварање јаке и модерне државе. Помагао је кнезу Милану Обреновићу у склапању српско-аустријске конвенције, обезбјеђивао зајмове за државу…

Свој однос са владарем Чедомиљ Мијатовић је нарочито ојачао након што је показао да је непоткупљив. Наиме како историја биљежи, Мијатовић се једном приликом срео са Еженом Бонтуом, челником француске „Генералне уније”, која је желела да прави пругу Београд-Ниш. Тада министру Мијатовићу, Бонту је понудио позамашан мито како би добио жељени посао. Међутим, Чедомиљ не само да је одбио, већ је случај пријавио краљу Милану који му испрва није повјеровао.

С друге стране, Бонту је помислио да је износ био премали, те је Мијатовићу шаље чек са дупло већим износом. Тражећи да сачекају на одговор, Чедомиљ са доказом у рукама, трчи код краља који му је тек тада повјеровао. Краљ, за кога се вјерује да је и сам угостио Бонтуа, био је изненађен висином понуђеног износа и рекао да ће сам спровести истрагу. Иначе, Бонтуове мјенице биле су узрок због ког је државна благајна касније банкротирала.

Имао је одлучујући допринос у изградњи жељезница у Србији и њеном укључивању у свјетске финансијске токове.

Мијатовић је као шеф српске дипломатије потписао са Аустроугарском 1881. године Тајну конвенцију.

Први је у Србији почео да систематски изучава привредну историју. Много је преводио са енглеског језика, укључујући „Историју цивилизације у Енглеској“ Хенрија Томаса Бакла.

Послије пада династије Обреновић 1903. године, напустио је Србију и отишао у Лондон, гдје је живио до смрти 1932.

Нека од његових дјела су: „Извод из политичке економије“, „Наука о државном газдинству или наука о финансији“, „Историја трговине“, „Финансије српског краљевства“, „Иконија, везирова мајка“, „Рајко од Расине“, „Кнез Градоје од Орлова града“, „Ђурађ Бранковић“ и „Успомене балканског дипломате“.

Креманско пророчанство!

Мијатовић је одиграо и значајну улогу у стварању Креманског пророчанства. Поред огромних заслуга на пољу развоја земље, одиграо је и кључну улогу у смиривању ситуације у држави након развода краља Милана и његове супруге Наталије.

Наиме, након протеривања краљице Наталије, народ се подигао и започео протесте на Теразијама. Ситуација се опасно закувала те је краљ позвао Чедомиља упомоћ. Како би смирио страсти, Мијатовић је осмислио Креманско пророчанство по коме је још од давнина речено да ће доћи до развода у династији јер је краљица одавала државне тајне. Преко новина, прича је пуштена у јавност и ствари беху одмах сређене.

Иако се о томе може само спекулисати Креманско пророчанство је вероватно имало утицаја на то да Мијатовић, након краљеве абдикације, буде отјеран из Србије 1889. године. Тада је отишао у Лондон, да би четири године касније, захваљујући Стојану Новаковићу и Милутину Гарашанину поново постао министар финансија и касније амбасадор у Лондону.