Оснивање и проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. године и доношење њеног Устава 28. фебруара има историјски значај јер је њиме обезбијеђена гаранција очувања идентитета, субјективитета и државотворности Срба као конститутивног народа у БиХ, рекао је Срни професор уставног права из Бањалуке Миле Дмичић.

Миле Дмичић

Дмичић је навео да је Устав Српске, као основни и највиши правни акт нове самосталне и демократске државе настале у процесу дисолуције раније југословенске федерације, донесен у почетној фази њеног конституисања, прије почетка трагичних ратних сукоба.

– Њиме су успостављени темељи њеног уставног, правног и политичког система. Донесен је на основу Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ само четрдесет дана након проглашења Републике. Тиме је, формалноправно, настао нови државоправни субјекат српског народа са свим неопходним конститутивним елементима – територија, иако још неомеђена, становништво и организација државне власти – рекао је Дмичић.

Он је нагласио да Република Српска, која је раније настала фактичким путем, није имала међународни субјективитет, али је имала сва обиљежја суверене државе.

– Створена је и заснована на унутрашњем /домаћем/ праву – актима усвојеним у парламенту и политичкој вољи народа, и на међународном праву – Дејтонском мировном споразуму, као међународним актом којим је признат и утврђен њен државоправни положај у оквиру БиХ – подсјетио је Дмичић.

Према његовим ријечима, Српска је трајна историјска, правна и политичка категорија, носилац суверенитета на унутрашњем плану, а дијелом и међународног суверенитета.

– Она, у складу са Уставом БиХ, може да успоставља специјалне паралелне односе са сусједним државама, а у складу са међународним правом има право на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање – навео је Дмичић.

Он је подсјетио да су најобимније уставне промјене вршене због усаглашавања са Уставом БиХ и Дејтонским мировним споразумом, али и на основу мишљења Венецијанске комисије, одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа, као и обавезујућих и наметнутих одлука високог представника, што је одлучујући разлог за захтјев да се врате неуставне и незаконито пренесене и преузете надлежности ентитета и успоставе изворна дејтонска рјешења.

Дмичић каже да, према Уставу, о његовим промјенама или доношењу новог устава обавезно одлучује и Вијеће народа квалификованом већином својих чланова из сваког конститутивног народа и из реда „осталих“.

– Овакав начин одлучивања условљен је његовим значајем као основног и највишег правног акта. У том смислу, у садашњим условима, приступање уставним промјенама или доношењу новог устава је ограничено с обзиром на то да ће Вијеће народа, односно представници појединих клубова и конститутивних народа у њему, највјероватније изразити директно неприхватање или условљавање, односно блокирање из политичких или других разлога – нагласио је Дмичић.

Први Устав Републике Српске донесен је 28. фебруара 1992. године под називом Устав Српске Републике БиХ и био је темељ правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Српске.

Овим актом дефинисан је политички оквир Републике Српске и функционисање њених демократских институција, те створен темељ на којем Српска и данас почива.